Istorija fotografije

Američka fotografija 1950–1970 I deo

Minor White-"Tom Murphy",San Francisco,1948

Apstrakcija

[blockquote]Krajem četvrte i početkom pete decenije dvadesetog veka američka fotografija, kao i evropska, zakoračila je u novo, ujedno i najdinamičnije i najradikalnije poglavlje [/blockquote]

Pored izložbe ”Porodica čoveka”, istoriju fotografije u Americi od 1950. do 1970. godine obeležilo je mnoštvo različitih tendencija, pojava i autora poput: Roberta Frenka (Robert Frank), Majnora Vajta (Minor White), Harija Kalahana (Harry Callahan), Vilijema Klajna (Wiliam Klein), Lia Fridlandera (Lee Friedlander) i drugih koji se ne mogu obuhvatiti samo u jednom prikazu.

Za mnoge evropske arhitekte, teoretičare, ume­tnike kao što su: Mis van der Roe (Mies van der Rohe), Valter Gropijus (Walter Gropius), Maks Ernst (Max Ernst), Laslo Moholj-Nađ (László Moholy-Nagy), pre i posle Drugog svetskog rata, Amerika je predstavljala izazovno mesto koje im je pružalo mogućnost za razvoj i primenu njihovih shvatanja i iskustava. Još 1937. godine Laslo Moholj-Nađ preselio se u Čikago, gde je pokrenuo Institut za dizajn (Institute of Design) ili Novi bauhaus, na kome se radilo po originalnom programu Bauhausa. S druge strane­, 1945. godine u američkoj umetnosti pojavio se nov pravac – apstraktni eks­presionizam. Njegovi glavni predstavnici bili su: Džekson Polok (Jackson Pollock), Barnet Njumen (Barnett Newman), Franc Klajn (Franz Kline), Vilem de Kuning (Willem de Kooning), Mark Rotko (Mark Rothko), Ed Rajnhart (Ad Reinhardt) i težili su izražavanju unutrašnjih duhovnih osećanja i vizija apstraktnim forma­ma. Paraleno s ovim, na fotografsku scenu dolazi grupa mladih fotografa koji crpe ideje i uticaje upravo iz apstraktnog ekspresionizma, novog bauhausa, ali i psihoanalize, nadrealizm­a, isto­čnjačke filozofije, kao i iz radova velikana ameri­čke fotografije: Alfreda Štiglica (Alfred Stieglitz), Ansela Adamsa (Ansel Adams) i Edvarda Vestona (Edward Weston). Koristeći uglavnom fotoaparate velikog formata i vodeći se stavovima predstavnika apstraknog ekspresinizma i Alfreda Štiglica, stvarali su apstraktne fotografije koje su odražavale njihove emocije i unutrašnji svet.

Dvojica glavnih predstavnika ove struje – Hari Kalahan i Majnor Vajt – pored praktičnog, tj. umetničkog delovanja, ostaviće veliki trag na polju fotografske edukacije. Kalahan, koji je jedno vreme radio kao predavač na Novom bau­hausu eksperimentisao je s duplim ekspozicijama, montažama, kolor-fotografijom. Radio je fotoaparatima velikog i malog formata i bez upotrebe veštačkog osvetljenja. Fotografisao je aktove, ulične scene, zgrade, pejzaže, suprugu Elenor, koja mu je bila jedan od omiljenih model­a, a fotografije su mu prepoznatljive ugla­vnom po minimalizmu, savršenoj kompoziciji i jakom kontrastu crnih i belih površina: Korov protiv neba (Weed Against Sky, 1948); Čikago (Chicago, 1961); Mičigen (Michigan, 1941); Njujork (New York, 1971). Na Kalahanov poziv Novom bauhausu, početkom pedesetih godina priključio se još jedan fotograf – Aron Siskind (Aaron Siskind). Jedan od najaktivnijih članova ”Film i foto lige” (”Film and Photo Leauge”), poznat po projektu Harlemski dokument (Harlem Document), o čemu je ranije pisano (Refoto br. 72.), Siskind je neke od prvih apstraktnih foto­grafija uradio početkom četrdesetih godina. Koristeći krupni plan, uglavnom se fokusirao na urbane ili prirodne fragmente iz svog neposrednog okruženja, poput grafita na gradskim ulicama, ispucale boje na zidovima, delova poderanog plakata. Više od Harija Kalahana i Majnora Vajta na Siskinda je uticao apstraktni ekspresionizam i to radovi Marka Rotka, Franca Klajna, Vilema de Kuniga. U prilog tome govore foto­grafije Džerom, Arizona (Jerome, Arizona, 1949); Čikago (Chicago, 1949); Njujork br. 6 (New York No.6, 1951).

Za razliku od ove dvojice umetnika, na delovanje Majnora Vajta u velikoj meri uticali su poezija, psihologija, religija i Alfred Štiglic, naročito njegova serija oblaka Ekvivalenti (Equivalents, 1930), na kojoj je fotografisao različite tipove oblaka kako bi prikazao svoje unutrašnje stanje. Vajt je polazio upravo od toga da sve što nas okružuje, fotografisano iz određenog ugla, može da oslikava neki unutrašnji svet i stanje osobe. Uglavnom je snimao stenje, tragove na zemlji, senke na zidovima, šare leda na staklu, drveće, oblake, neretko dajući tim fotografijama neobične, poetične nazive.
Pored ove trojice fotografa sličnim shvata­njima i tendencijama biće naklonjeni Pol Kaponigro (Paul Caponigro), Vajtov student koji fotografiše različite strukture stena, drve­ća, cveće; Valter Čapel (Walter Chappell); Vilijem Garnet (William A. Garnet) s fotografijama dina i predgrađa snimljenih iz vazduha; Bredford Vašington (Bradford Washington); Vin Bulok (Wynn Bullock) i Frederik Somer (Frederick Sommer).
[signoff]

Majnor Vajt
(1908, Miniapolis – 1976, Boston)

Studirao je botaniku na Univerzitetu u Minesoti (University of Minnesota). Tu je naučio dosta o fotografiji, zahvaljujući, pre svega, časovima mikrofotografije. U ovom periodu bavio se i poezijom. Godine 1938. seli se u Portland, gde se priključuje Fotograf­skom klubu i započinje ozbiljnije da se bavi fotografijom. Nakon Drugog svetskog rata odlazi u Njujork, gde studira estetiku i istoriju ume­tnosti na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University). Od 1946. do 1953. godine na poziv Ansela Adamsa i Dorotee Lang (Dorothea Lang) pomaže uspostavljanju Katedre za fotografiju na Kalifornijskoj školi lepih ­ume­tnosti (California School of Fine Arts) u San Francisku. Potom prelazi u Ročester u Njujorku i radi kao glavni kustos Muzeja Džordža Istmana (Georg Eastman House)­. Paralelno s ovim angažovanjem, uređi­vao je časopis Image. Zajedno s Doroteom­ Lang,­ Anselom Adamsom, Barbarom Morgan (Barbara Morgan), Nensi i Bomontom Njuholom (Nancy and Beaumont Newhall) 1952. godine osnovao je čuveni časopis Aperture, koji je kasnije prerastao u izdavačk­u kuću. Poslednjih desetak godina života proveo je radeći kao profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu (Massachusetts Institute of Tehnology).[/signoff]
[signoff]

Hari Kalahan
(1912, Detroit – 1999, Atlanta)

Studirao je inženjerstvo na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University). Za fotografiju se zainteresovao krajem tridesetih godina. Početkom četrdesetih postaje član fotografskog udruženja u Detroitu, gde je pohađao časove Ansela Adamsa. Nakon završetka studija radio je za firmu ”Chrysler Motors”. Na poziv Lasla Moholj-Nađa 1946. godine dolazi na mesto predavača fotografije na Institutu za dizajn u Čikagu. Tu ostaje sve do 1961. godine, kada odlazi u Rod Ajland, gde je u Školi za dizajn (Rhode Island School of Design) oformio Katedru za fotografiju. Do 1973. radio je kao šef katedre i profesor. Kada se povukao s mesta šefa katedre, nastavio je da predaje sve do odlaska u penziju, 1977. godine. Od 1960. godine, pa do danas, objavljeno je nekoliko njegovih monografija, među kojima su: Fotografije: Umnožena slika (The Multiple Image, 1961); Fotografije: Hari Kalahan (Photographs: Harry Callahan, 1965); Hari Kalahan: Kolor (Harry Callahan: Color, 1980) i Ivica vode (Water’s Edge, 1980). [/signoff]

Ostale fotografije iz ovog teksta možete pogledati u časopisa Refoto 91 koji možete poručiti na: ReFoto pretplata + stari brojevi

Jelena Matić

Author: Jelena Matić