Istorija fotografije

Američka kolor fotografija – Vilijam Eglston

Kada zakoračimo u fotografski svet Vilijama Eglstona desi se nešto neobično: stvari počinjemo da vidimo drugačije. Mesta koja bi nam ranije delovala ljudski uobičajeno: žena na autobuskoj stanici, sto postavljen za jednog, unutrašnjost rerne, plafon crvene sobe- počinju da se menjaju u nešto višea boje, dimenzije i dubina prostora počinju da se ističu.


Eglstonove fotografije kao da su obojene blagom ironijom. Na posmatrača ostavljaju snažan utisak terajući ga da se zapita od čega beži žena sa autobuske stanice, za koga je postavljen prazan sto, šta se dešava u crvenoj sobi. Što više posmatramo ove fotografije svakodnevnog života, to nam je teže da razlučimo lepo od banalnog, uobičajeno od pretećeg.
Ovim rečima novinar Tim Sampson opisuje atmosferu Eglstonovih fotografija i u samo par rečenica prenosi esenciju njegovog rada: enigmatični, ironični i lični odraz njegovog intimnog sveta i zapažanja.


los_alamos_c


Danas prepoznat kao jedan od pionira kolor fotografije, Vilijam Eglston (William Eggleston, rođen 1939) stvarao je skoro 50 godina a motivi njegovih fotografiju jesu svakodnevnica i običan život ljudi koje je susretao, od Misisipija odakle potiče pa do udaljenih krajeva Evrope. Ipak integralni deo Eglstonovog stvaralaštva nastaje na jugu Amerike koji je i bio njegova najveća inspiracija. Putevi, tržni centri, komšiluk, otvoren put, sela, gradovi, dvorišta, ulice, barovi, stranci, ulična rasveta, benzinske pumpe, prazni enterijeri, toaleti, prodavnice, parkinzi… Sve to predstavlja delove stvarnog sveta koji ga okružuje i koji on okom svoje kamere hvata na jedan suptilan, neposredan i javan način.


los_alamos_i


Na prvi pogled Eglstonove fotografije deluju kao dela jednog amatera. Međutim njegovi snimci poseduju doslednost koja se ne može smatrati rezultatom slučajne kreacije. Nakon što ih malo bolje pogledamo možemo lako uočiti da su ove fotografije rezultat umetnički opravdanog prisvajanja popularnog i samim tim lako prihvatljivog vizuelnog govora tadašnjice. Mada se uglavnom koristi uobičajenim uglom posmatranja ponekad je efekat pojačan promenom perspektive (fotografija tricikla)a rezultat je paradoksalan. Sa jedne strane svet koji Eglston predstavlja na svojim fotografijama možemo doživeti kao blizak gotovo familijaran dok sa druge strane odaje utisak otuđenja i straha.
Na početku svog stvaralaštva, Eglston radi uglavnom crno-bele fotografije povećane sa 35mm filma. Fasciniran fotografijama Henrija Kartie-Bresona (Henri Cartier-Bresson), Eglston pedesetih godina XX veka tvrdi da ne može svoj rad da zamisli nikako drugačije sem kao savršenu kopiju Bresonovih dela. Tada verovatno nije ni zamišljao da će postati jedan od najznačajnijih američkih fotografa današnjice.


350152


Tek nekih deset godina kasnije, sredinom šezdesetih, počinje da eksperimentiše sa kolor filmom. Susret sa procesom štampanja u boji bio je prekretnica u njegovom radu. U literaturi je često navođena njegova poseta jednoj od prvih industrijskih laboratorija za obradu fotografija. Bezbroj puta je Eglston posmatrao proces u kome stotine kolor fotografija izlaze iz mašina za obradu. Svaki put iznova posmatrajući kako se na rolnama pojavljuju amaterski i nepretenciozno uhvaćeni snimci “običnih ljudi” on uobličava svoj pristup fotografiji. Za njega je ovaj susret sa “vizuelnom mediokratijom” bilo uzbudljivo i nezaboravno iskustvo koje će postati važna osnova za njegov budući rad.



Susret sa tadašnjim direktorom odeljenja Fotografije muzeja Moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) Džonom Sarkovskim (John Szarkowski) poguralo je Eglstonovu karijeru. Sarkovski je odmah prepoznao kvalitet Eglstonovog rada za koga je često govorio da je “ izvanredan fotograf koji je naučio da vidi u boji”.
Zahvaljujući velikom uticaju Sarkovskog i njegovom otvorenom pristupu fotografiji, radovi Eglstona primljeni su u kolekciju MoMA muzeja. Nakon toga usledila je i njegova prva izložba u ovoj instutuciji (1976). Izloženo je sedamdeset pet fotografija pod jednostavnim nazivom “Kolor fotografija”. Ova izložba ujedno je bila i prvo predstavljanje rada fotografa koji radi u boji u muzeju nakon deset godina, dok je katalog koji je pratio izložbu “Vodič Vilijama Eglstona” (William Eggleston’s Guide) bio je prva muzejska publikacija na temu kolor fotografije.
U obaveštenju muzeja povodom izložbe Sarkovski navodi :


Za razliku od njihovih prethodnika, čiji je kolorit bio ili bez oblika ili previše lep, nove generacije mladih fotografa počele su da koriste boju slobodno i prirodno. U njihovom radu boja je više od same deskripcije ili dekorativnosti, i zauzima centralno mesto u opisivanju sadržaja fotografije. Ovi fotografi ne tretiraju kolor kao poseban problem koji treba rešiti, već stvaraju pod parolom da “svet kao takav postoji u boji, i da su plavo i nebo jedna ista stvar”.


Za Eglstona, i za ostale koji čine novu generaciju kolor fotografa, boja je egzistencijalna i deskriptivna; za njih ovi prizori nisu fotografije kolora, ništa više nego što su fotografije oblika, teksture, objekta, simbola ili događaja i predstavljaju fotografije iskustva, koje se nalaze u okviru strukture koju određuje fotoaparat.
Izložba je privukla dosta pažnje a ujedno i dosta negativnih komentara. Kritika je bila gotovo bolna. Ništa nije izbeglo kriticizmu: ni forma, ni sadržaj ni realizacija. Hilton Kramer, tadašnji likovni kritičara iz Njujork Tajmsa napisao je da su fotografije “ perfektno banalne….perfektno dosadne”, upotrebivši epitet koji je upravo Sarkovski davao Eglstonovom radu. Umesto savršenstva (perfektnosti) Kramer je u ovin fotografijama video “turobne figure koje naseljavaju običan svet malog vizuelnog interesa”.
Posebnu pažnju privukao je način  na koji je Eglston bojio fotografije (process prenošenja boje-dye transfer process) koji je tada bio uobičajen za marketinšku industriju i printove velikih dimenzija (plakate, postere, bilborde, reklame). Kritika nije mogla nikako da razume zašto je Eglston izabrao da radi u ovoj skupoj i komplikovanoj tehnici. Međutim upravo izbor da štampa fotografije na ovaj način omogućio mu je da sa svakom bojom manipuliše zasebno i tako doda psihološku komponentu radovima. Ono što njegove fotografije čini posebnim jeste svesna upotreba boje kojom dočarava osećaj određenog mesta. Kombinacijom kolor fotografiji sa običnim, svakodnevnim impresijama, Eglston uspeva da definiše suštinske elemente originalnog pristupa kolor fotografiji u dvadesetom veku.


graceland_g


U svojim foto-monografijama Eglston prikazuje prizore američkog juga. Jedina publikacija vezana za samo jedno mesto jeste “Grejslend” (Graceland) u kojoj su prikazane fotografije remek delo neukusa – vile Elvisa Prislija u Memfisu. Danas je to muzej i ujedno mauzolej čoveka izuzetno bizarnog ukusa. Eglstonove fotografije iz serije “Grejslend” kao da su potpuno upile sintetičke boje svih predmeta iz kuće. Posmatrač se prosto gubi u gustoj gomili tepiha i draperija i skupog stilskog nameštaja. Još jednom Eglston koristi uticaj boje da probudi osećaj za razumevanje i zbližavanje sa mestom. Iz njegovih fotografija jasno se čita da ispod bogatstva i glamura nije sve tako blistavo kako se čini.
Nakon što je 1976. godine objavljen Vodič, Eglston nije objavio nijednu ozbiljniju monografiju skoro 10 godina. Tek 1989. publikuje svoju drugu monografiju “Demokratska šuma” (Democratic forest). Knjiga počinje autobiografski, od njegove porodične farme u Misisipiju, preko različitih američkih gradova čak do Berlinskog zida i nazad. Uvodne fotografije prikazuju miran i lep pejzaž, livade polja i pašnjake povučene od glavnog puta. U senci drveta nalazi se polu otvoren ambar, a ispod slike piše “Rano proleće u Mejferu, moja porodična plantaža u Sanflauer okrugu”. Nema ljudi u prikazu.



Već iz ove prve fotografije možemo naslutiti da knjiga predstavlja autobiografski zapis. Eglston se bavi istraživanjem svoje prošlosti ali u kontekstu mnogo duže ljudske istorije. Sa izuzetkom od par scena, sve fotografije prikazuju mesta u kojima borave ljudi ali bez njihovog prisustva: od ruralnih i urbanih pejzaža, zgrada, enterijera preko lišća, grana i drveća kao simbola prirode nasuprot telegrafskim stubovima i vozilima – simbolima transporta i komunikacije koji upućuju na sve veću globalizaciju društva i naše okoline.
U predgovoru knjige Eudora Velti (Eudora Welty) navodi da: “…snaga Eglstonovih fotografija mesta, leži u tome što on nikad ne gubi iz vida faktor ljudskog prisustva. Upravo je čovek razlog što njegove fotografije imaju moć da nas uzdrmaju i uznemire. Uvek nas podsećaju da je upravo čovek razlog što su one nastale.“
“Demokratka šuma” predstavlja zrelo Eglstonovo delo. Ta zrelost se ogleda u promeni kolorita, mnogo umereniji i topliji nego u njegovom ranijem radu ali i u izboru motiva i toku priče. Takođe možemo primetiti da je zapravo je upotreba svetla ta koja njegovim subjektima daje nadprirodni kvalitet.


los_alamos_o


Uticaj i odjeci njegovog rada su neprocenjivi. Pre Eglstona kolor fotografija imala je mali uticaj i umetnici i kritičari nisu je shvatali ozbiljno. Boja se koristila u okviru markentiških agencija i doživljavana je kao odraz lažnog sintetičkog sveta, punog klišea i banalnosti. Za razliku od svojih prethodnika Eglston upravo u boji vidi prednost.

On nam prikazuje svakodnevne predmete i situacije i onda pojačava tenziju koja ih okružuje tako što atmosferu objekata upotpunjuje intezivnom bojom. Zaluđen mogućnostima svakodnevnice gde god da se nađe svoju najveću inspiraciju crpi iz obično-neobičnog sveta oko sebe. Kao da želi da podignemo pogled dok ne vidimo, bez predrasuda, izuzetnu dirljivost prividno banalne svakodnevnice.

Tina Marić

Author: Tina Marić