Foto-škola

Analogno i/ili digitalno?

Ovog vikenda završila se prva Refoto škola analogne fotografije. Tokom trajanja, ali i pre (a mislim da će ih biti i nakon završetka) “pljuštala” su pitanja koja se jednostavno mogu podvesti pod jedno: kome to treba? Mislim da je izlišno reći da oni koji prođu analognu školu sigurno neće imati problema u digitalnom radu kao i to da su svakako došli do stadijuma gde se mnogo više razmišlja o budućoj fotografiji pre pritiska na okidač. Digitalna fotografija ne košta ništa (ili bar imamo takav utisak) pa veoma često vidimo “fotografe” kojima, kada već podignu fotoaparat do nivoa oka, nije problem da zadrže prst na okidaču i snime dvadeset ili više fotografija. Za svaki slučaj.
I upravo je tu najveća razlika jer snimanje klasičnom metodom košta tako da je razmišljanje o tome kako, kada i gde potrošiti snimak itekako važno. To vam je kao igranje video igrica, većina prvo potraži modove za varanje pa tek onda počne da igra, jer kada imate neograničenu municiju pucanje nije problem. Problem kao i uvek ostaje iza pitanja koga su igrači zavarali takvim postupkom?

nik_9325-version-2

Mrtva priroda. Mamiya 645 Pro, Jinbei LED reflektori

Odmah da se razumemo da mi se izraz analogna fotografija ne sviđa, ali da do sada niko nije smislio bolji naziv – iako se tu i tamo provuče i naziv “klasičan” ili “mokri postupak”. U današnjem svetu skoro sve fotografije nastaju digitalnim postupkom. Iza reči “skoro” krije se malobrojna grupa koja još uvek, stalno ili povremeno, fotografiše na klasičan način. Takođe je moguće podeliti analogne fotografe i prema količini “analogije” koju koriste. Najveći broj danas, kao medij za fotografisanje, koristi film koji nakon razvijanja digitalizuju i dalju obradu nastavljuju u digitalnom svetu. Fotograf agencije Magnum, Peter Marlow rekao je u intervjuu za Refoto da on koristi upravo takav način snimanja jer voli realnu osnovu ali i prednosti digitalne obrade. Moram da napomenem da je, i u vreme pre digitalne fotografije, samo mali broj fotografa voleo laboratorijski rad u mračnoj komori. Pomenuću ovde Vojina Mitrovića koji je ostao neprevaziđen laborant agencije Picto i bez koga velika svetska imena fotografije ne bi imala fotografije koje znamo. Sa druge strane imamo primer Eika Hosoa koji je rad u laboratoriji smatrao mnogo važnijim od čina snimanja i čak je navodio odnos od 95 prema 5 procenata.

Osnovna ideja Refoto škole analogne fotografije bila je da polaznike uvede u tajne nastanka fotografije u mraku laboratorije i otkrije im magiju pretvaranja latentne slike u crno-belu fotografiju, onu za koju sa sigurnošću znamo da traje više od 150 godina. S vremena na vreme, pojave se “znalci” i “čistunci” koji, znajući da nikada nisam prestao da koristim film i laboratoriju, zapodenu razgovor o tome kako digitalna fotografija po performansama koje ima nikada neće dostići analognu. I obično sve iznenadi moja rečenica da prestanu da pričaju gluposti jer se to dogodilo onda kada su se pojavili digitalni fotoaparati sa više od 5 Mpx. Uostalo hajde da probamo da rastumačimo razlike oba postupka, prema kvalitetu koji je moguće postići i to prema rezoluciji, dinamičkom opsegu i naravno ceni.

nik_9581-version-2

Darija. Mamiya 645 Pro, Profoto D2 fleš rasveta

Kada počne rasprava o rezoluciji često čujemo da dobro skeniran film “lajka” formata (24×36 mm) ima rezoluciju od 20 ili više Mpx. Ono što se namerno ili slučajno zaboravlja jeste činjenica da sa uvećavanjem postaju vidljivije i ostale karakteristike filma a na prvom mestu tu je zrnatost. Uostalom najlakše je ovakvu raspravu prekinuti konstatcijom da je to identičan postupak prostom uvećanju digitalne slike. I fotografija snimljena fotoaparatom od 5 Mpx može biti povećana na 50 Mpx ali to neće doprineti njenom kvalitetu. Brojna istraživanja pokazala su da kvalitetan sken s filma od 35 mm daje digitalnu sliku čiji kvalitet odgovara digitalno snimljenoj fotografiji rezolucije od 4 do 16 Mpx (za filmove osetljivosti od 400 do 50 ISO). Znamo da danas i najobičniji D SLR fotoaparati (Dx i Fx formata) imaju senzore sa više od 24 Mpx pa je komentar izlišan. Što se cene tiče najjeftiniji kolor negativ filmovi “lajka” formata (135-36) sa razvijanjem koštaju oko 500 dinara što nam daje cenu od oko 14 dinara po snimku.

nik_9665-version-2

nik_9653

nik_9654-version-2

nik_9655-version-2

Sledeći korak u raspravama jesu srednjeformatni fotoaparati čija veličina snimka danas najčešće ide od 4,5×6 cm do 6×9 cm a koji kvalitetno skenirani mogu da pariraju rezolucijama senzora od 20 do 50 Mpx. Ovde je već neophodno spomenuti da je cena ozbiljno veća jer na filmu formata 120 (filmove formata 220 skoro da je nemoguće pronaći) imamo 16 snimaka 4,5×6 cm, 12 snimaka 6×6 cm i osam snimaka 6×8 cm. Cena filma ovog formata varira od 700 do 1.200 dinara pa ako to podelimo onda se i cena po snimku (i formatu) kreće od 44 pa sve do 150 dinara, plus “sića” za razvijanje!

Treća instanca u raspravama jesu velikoformatni fotoaparati koji mogu prevazići rezolucijom digitalne sisteme koji koštaju i po 40.000 evra. Pitanje koje se zaboravlja jeste gde, nakon nabavke nekog velikoformatnog fotaparata koji i danas “drže” cenu, pronaći i što je mnogo važnije obraditi fotografski materijal. U ovom slučaju nemam dovoljno referentnih podataka pa nema ni obračunate cene ali ona sasvim sigurno ima četiri cifre.

Sledeća karakteristika koju je moguće porediti jesu digitalan šum i filmsko zrno. Manje ili više svi znaju kako nastaje digitalan šum. Zrno na filmu nastaje kao posledica hemijskih reakcija obrade filma i povećava se (slično digitalnom šumu) sa povećanjem ISO vrednosti. Važno je napomenuti da analogni fotografi nisu “bežali” od zrna već je snimanje na osetljivijim filmovima bilo stvar ukusa i na kraju umetnikovog viđenja fotografije. Ako pokušamo da uporedimo veličinu zrna i količinu šuma vidimo da moderni digitalni fotoaparati imaju mnogo manji šum od odgovarajućih filmskih ISO vrednosti tako da i u ovoj raspravi poen ide digitalnoj fotografiji.

Ema. Nikon F100, dnevno svetlo, kros proces (dijapozitiv razvijen kao negativ)

Ema. Nikon F100, dnevno svetlo, kros proces (dijapozitiv razvijen kao negativ)

Jedno od poslednjih uporišta gde je snimanje na film bolje jesu ekstremno duge ekspozicije jer se pri takvom radu većina senzora obično jako zagreva a često sâme baterije ne mogu trajati toliko dugo.

Ako povedemo raspravu o dinamičkom opsegu i ovde su digitalni fotoaparati prestigli analogne. Većina modernih filmova ima dinamički opseg od oko 13 koraka (obično se kaže vrednosti blende). Nasuprot filmu moderni digitalni fotoaparati imaju dinamički opseg od 14 a oni najkvalitetniji i 15 koraka. Ovde je posebno važno istaći da se podrazumevaju “čisti” snimci jer se HDR obradom digitalnim snimcima dinamički opseg proširuje do neverovatnih granica.

Slično HDR-u koji je nemoguće porediti sa mogućnostima filma imamo situaciju vezanu za osetljivost. Kod filma vrednosti se kreću od 12 za mikrofilmove, preko 50 za nisko osetljive do maksimalnih 6.400 ISO. Treba li uopšte pominjati vrednosti ISO koje koristi na primer Nikon D5 a koje iznose 102,400 (uz Hi-5 podešavanje ISO ide na 3.280.000) što je do skora nezamislivih pet odnosno devet koraka više! Svakako da je digitalna prednost i to što osetljivost menjamo prema potrebi a u analognom svetu sličnu opciju možemo koristiti jedino sa fotoaparatima koji imaju izmenjiva leđa.

Nikola. Mamiya 645 Pro, Profoto D1 fleševi / Tanja. Mamiya 645 Pro, Profoto D1 fleševi

Nikola. Mamiya 645 Pro, Profoto D1 fleševi  / Tanja. Mamiya 645 Pro, Profoto D1 fleševi

Ako sada saberemo razloge za i protiv vidimo da je inicijalna cena nabavke digitalnog fotoaparata mnogo veća jer analognu opremu danas možete kupiti za delić te cene. Ova prednost nestaje veoma brzo kada počnete da fotografišete jer materijal košta i (ako vodite pažljivu evidenciju) nakon par godina možda ćete sebi postaviti pitanje vredi li to. Osim u slučaju da svoje filmove obrađujete kod kuće analogni fotografi moraju čekati na razvijanje filmova jer su reklame “razvijanje i fotografije za sat vremena” odavno nestale iz fotografskih radnji.

Ema. Mamiya 645 Pro, Jinbei LED reflektori Nemanja u stilu Lomografije. Nikon F100, stari film, Profoto HMI reflektor

Ema. Mamiya 645 Pro, Jinbei LED reflektori / Nemanja u stilu Lomografije. Nikon F100, stari  film, Profoto HMI reflektor

Ovo nije neko čudo jer se na primer razvijanje Kodachrome dijapozitiva moglo “otegnuti” i na više od dve nedelje – slanje u jednu od par laboratorija u Evropi i vraćanje poštom nazad.
Mladim fotografima često nije jasno kako se nekada radilo, pogotovu pod studijskim svetlom a bez mogućnosti provere snimka na ekranu digitalnog fotoaparata. Ovo je bilo veoma zanimljivo tokom škole jer snimanje pod kontinualnim izvorima svetla (dnevno, LED i HMI reflektori) i nije bilo toliko problematično koliko snimanje fleš rasvetom.

Pitanje razloga za klasični način fotografisanja nakon svega navedenog postaje ili sasvim nejasno ili apsolutno logično i jasno. Prvi razlog jeste čisto uživanje u korišćenju arhaičnih fotoaparata, nešto sasvim slično vožnji oldtajmer automobila. Drugi razlog jeste potpuno drugačiji mentalno-fotografski pristup snimanju uz ozbiljno razmišljanje o tome vredi li scena pritiska na okidač nakon čega će foto-taksimetar otkucati određenu svotu. Treći i svakako najvažniji razlog jeste stvaranje fotografije u postupku koji uključuje magiju fotografije: latentu odnosno skrivenu sliku treba učiniti vidljivom a onda od nje u pozitiv-negativ procesu i u mraku foto laboratorije napraviti konačnu i veoma trajnu fotografiju.

Darija i Nikon F5. Nikon F100, Fuji kolor negativ, Profoto D1 fleševi

Darija i Nikon F5. Nikon F100, Fuji kolor negativ, Profoto D1 fleševi

Pored ovih razloga postoji i ogromno područje vezano za eksperimente koji nisu pritisak na dugme OK nekog od miliona plug-in filtara koji i pored svog broja često daju slične i ponovljive rezultate. Postupak solarizacije (odnosno pseudo-solarizacije) zavisi od mnogo faktora i skoro da ga je nemoguće ponoviti. Zavisnost od faktora jeste najveća zanimljivost klasične fotografije jer više puta pominjano “visočanstvo Slučaj” zaduženo je za jedinstvene i često neponovljive rezultate koje pokazujemo drugima nakon što ih stvorimo u foto-laboratoriji. Mi smo se tokom ove prve škole poigrali i sa takvim ali i eksperimentima koji kombinuju digitalno i analogno kakav je na primer rad sa digitalnim negativima: odštampanim negativ fotografijama koje smo postupkom kontakt kopija (isto kao što pravili kontakt kopije filmova) pretvarali u analogne crno-bele fotografije. Ovde negde završićemo raspravu o razlozima za korišćenje analogne fotografije u ovom digitalnom, instant vremenu dok će priča o radu Refoto škole analogne fotografije biće nastavljena. A vama ako se sve ovo svidi i ako prihvatite razloge za klasično fotografisanje ostaje poziv da se priključite sledećoj analognoj Refoto školi fotografije.


Sve fotografije: Nikola Jovandić