 |
 |
|
|
|
Svedok
postojanja Tomislav Peternek
Novinski fotograf
svakodnevno svedoči o najrazlicitijim događajima, mestima
i ljudima. On ima privilegiju da bude deo dešavanja o kojem
većina ljudi saznaje upravo iz njegovih fotografija
|
|
|
Tema aprilskog broja
”Press Photo”, tj. novinska fotografija, inspirisana je dvema
velikim fotografskim izložbama. Jedna se održala u Beogradu,
tokom marta, dok ce druga da putuje po svetu narednu godinu.
Prva je organizovana po uzoru na drugu i to je naša najveca
izložba novinske fotografije – Yu Press Photo. Druga je ,
pretpostavljate, World Press Photo.
O ovoj temi razgovarali smo s doajenom naše novinske fotografije
Tomislavom Peternekom, koji iza sebe ima 50 godina staža.
Od dolaska u kragujevacku Svetlost, 1954. godine, pocinje
njegova profesionalna karijera. Radio je za Borbu, Sport i
svet, Mladost, Jugoslovensku reviju itd., a od 1970. do 1993.
godine bio je urednik fotografije u NIN-u. Takode, radio je
za velike svetske foto-agencije kao što su: Reuters, Eastlight,
Corbis...
REFOTO:
Kako biste opisali i okarakterisali novinske fotografe?
PETERNEK: Moraju biti prodorni, aktivni,
znatiželjni, informisani i u dobroj fizičkoj kondiciji jer
je posao novinskog fotografa često veoma naporan. Isto tako,
novinski fotograf (kao i fotoreporter) ne može dobro da ”pokrije”
temu ako je ne poznaje. U sportu da zna pravila sportske igre,
a u politici pravila političke igre. Kod nas je to u velikoj
meri zanemareno.
Ono što je bitno da svaki fotograf zna, bilo da je novinski
ili kakav drugi, jeste da život i fotografija ne počinju od
njega i sa njim. Od danas postoji fotografija – od danas postojim
ja. To je neznanje! Opšta i fotografska obrazovanost, a pre
svega poznavanje istorije fotografije, neophodna je.
REFOTO: Smatrate da su fotografi
sami krivi za svoj položaj?
PETERNEK: Da, jesu. Nekada je postojala sekcija
fotoreportera pri Udruženju novinara, koja se starala o njihovom
položaju. Udruženje novinara postoji i dalje, ali sekcija
fotografa više nije aktivna. Svojom ”nepismenošcu”, nedostatkom
opšteg i fotografskog obrazovanja dobili su epitet ”škljocalo”.
Naravno, u svakoj generaciji ima odličnih fotografa, veoma
talentovanih ljudi koji se s teškom mukom bore protiv takvog
pogrdnog imena. Oni treba da shvate da se za svoj položaj
moraju boriti, a to će postići jedino ako se udruže. Činjenica
je da su fotografi danas slabije plaćeni, mnogo se sa njima
manipuliše i iskorišcavaju ih, ali uglavnom su sami krivi
za svoj položaj. Kada bi se udružili, to se ne bi dešavalo.
Razgovor vodila Ivana Brezovac
|
Fotoreporter
- Šta je to?
Fotoreporter, pre svega, mora da poznaje
situacije koje fotografiše. U sportu – mora da zna pravila sportske
igre ili takmičenja i da bude spreman u trenutku kada situacija
dostiže kulminaciju. Mora da poznaje igrače po imenu i liku,
da zna njihove brojeve na dresu, jer nikad se ne zna kojom će
mu stranom biti okrenut u akci ji. Korisno je znati da li fudbaler
šutira levom ili desnom nogom kako bi se unekoliko mogla predvideti
akcija. Ili, na primer, kod boksa treba znati da li bokser udara
krošeom, aperkatom, kako se brani i slično. Uopšte, fotoreporter
koji snima sport mora da ga poznaje koliko i neki ljubitelj
tog sporta ili potpuno posvećeni navijač. U politici mora da
predvidi kada će se dva državnika rukovati ili kad će se nešto
drugo dogoditi. Ne sme se dogoditi nešto ispred fotoaparata,
a da onaj koji to snima ne bude spreman: da nema dovoljno filma,
da su baterije na izmaku ili da blic, ako ga koristi, nije u
redu! Potrebno je da zna ko je ko, da im zna imena i partije,
jer rukovanje dvojice politicara iz iste partije nema isti značaj
kao rukovanje dvojice iz različitih partija.
Urednici fotografije
Foto-agencije
"Free lance"
Pasoš za fotoreportere
Paparaci ili lovci na glave
Kako onda postati fotoreporter?
S kakvom tehnikom početi
Mere sigurnosti
Svetislav V. Dragović
|
Fotografija
kao ilustracija
Razgovor s Gorankom Matić, urednikom fotografije u nedeljniku
Vreme i dobitnikom nagrade ”Vladislav Ribnikar” za ovu godinu,
na kojoj joj iskreno čestitamo, vodimo u vreme koje je prepuno
dramatičnih fotografija s raznih strana sveta. Sveta zabrinutog
zbog uticaja terora, raznih boja. Ovaj intervju poklopio se
s izlaženjem poslednja dva broja čije naslovne strane mogu biti
veoma interesantne za analizu. U prvom broju na naslovnoj strani
prikazana je fotografija bombaškog napada na vozove u Madridu.
Na koricama drugog broja tema je bila Kosovo.
|
 |
REFOTO:
Ove naslovne strane obraduju istu temu – teror, ali je na različite
načine interpretiraju. U čemu je razlika?
MATIĆ: Kada smo se fokusirali na dešavanja u Španiji, želeli
smo da preko detalja prikažemo svu surovost terorističkog čina
koji simbolizuje dešavanja na globalnom planu. Za temu Kosovo
štampali smo fotografiju na kojoj se vidi masovno paljenje kuća,
koje je, u stvari, zajednički imenitelj svih dešavanja na navedenom
prostoru. Obe teme dobile su globalni kontekst tako da razlike
u suštini i nema. Želim da napomenem da su Vreme nedeljne novine
koje izuzetno cene uticaj fotografije na čitaoca i zbog toga
je ona adekvatno zastupljena u odnosu na tekst. Takođe, glavna
tema predstavljena je, pored fotografije na naslovnoj strani,
fotografijama na dve strane, a u vandrednim situacijama fotografije
dobijaju mnogo više prostora. Kada je stvar ”goruća”, događa
se da je zastupljenost fotografije, u odnosu na tekst, oko 35
odsto. Kada odlučujemo koja će fotografija biti na naslovnoj
strani, uvek na raspolaganju imamo više mogućnosti. Iz mnoštva
fotografija koje su ponudile razne agencije odabaremo onu koja
će na najbolji i najjasniji način opisati neki događaj. S druge
strane, trudimo se da odabrana fotografija ne povredi osnovna
načela društvenih normi, bez obzira na to šta prikazuje. Želim
da napomenem da je važno voditi računa o tome, a ne samo juriti
za senzacionalnim prikazima.
Razgovor vodio mr Mitar Trninić |
|
|
|
|
|
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
|