Novi crnogorski pejzaž Lazara Pejovića
Po jednom tumačenju, ovo bi se odnosilo na težnju autora da fotografiju posmatra/tretira kao sredstvo izraza konkretne ideje na način u kojem nijedna pojedinačna fotografija ne omogućava njeno tumačenje u potpunosti, već se smisao pronalazi tek u seriji, grupi fotografija. Jasna određenost prema unapred osmišljenom konceptu ogleda se u doslednoj primeni usvojenog postupka, ponekad uz svesnu žrtvu određenih kvaliteta. (”Fotografija nije slučaj, ona je koncept” – reči su Ansela Adamsa.) Ovakav postupak, u kojem fotografiji preti dodela drugorazredne uloge, teži ka inverziji: od ”fotografije kao umetnost” ka ”umetnosti kao fotografija”. Međutim, na neki način, integritet fotografije uvek biva sačuvan. Serija pod nazivom ”Waterholes” (Rupe s vodom) predstavlja primer ovog postupka. Udubljenja u kamenu ispunjena vodom koja u toku sušnih meseci lagano isparava, ostavljajući za sobom likovne šare na površini, predstavljaju veoma zahvalan motiv za fotografsko istraživanje koje omogućava beskrajno variranje teme. U ovom slučaju urađeno je upravo obrnuto: ponavljanjem postupka kadriranja (upravno odozgo, centralna kompozicija) postignut je depersonalizovan, tehnički izgled u svakom pojedinačnom snimku, prebacujući time akcenat na njihovu međusobnu različitost. Površina kamena snimljena iz neposredne blizine biva transformisana u fakturu, asocirajući pri tom na enformelistički nanos boje na platnu. Ali, ”materijal kamena ne postaje materijal apstraktne slike ,”već ostaje materijal ”koji je bio, emanacija prošlog stvarnog”, čiji je svedok bio autor.