Odlazak jedne legende
Izdvajanje iz svekolike angažovanosti u nacionalnoj fotografiji aktivne snimateljske prakse Dragoljuba Tošića potvrđuje koliko smo bili nespremni za rastanak od njega. Bio je delotvorno prisutan u fotografskom životu do poslednjeg dana. Tako zavarani nismo se pripremali za rezime njegove životne i fotografske biografije. Stvaralački se fotoaparatu posvetio naizgled kratko, tek više od jedne decenije, od kraja pedesetih do početka sedamdesetih godina dvadesetog veka. I posle toga njegovi radovi ubirali su priznanja na uglednim izložbama. Ekspozicija bavljenja fotografijom sve je ređe ostvarivana kroz optiku objektiva, što ne umanjuje značaj evokacije aktivne faze Tošicevog fotografisanja, ona je ne samo podsećanje na njegov opus nego i pravedno popunjavanje praznine u istoriji nacionalne fotografije.
Tematske poruke nikako ne smeju ni u Tošićevom slučaju da navedu na pogrešne zaključke. I u drugim disciplinama likovnih umetnosti na početku druge polovine dvadesetog veka motivi u Srbiji zadovoljavali su zahteve socijalistički uređenog društva, dok je u umetničkom izrazu već uveliko prihvatana poetika aktuelnih stilskih usmerenja. Tako su i Užari Tošića univerzalni spomenik radu kakav je mogao nastati i u drugim epohama i u ideološki drugačije "hranjenim" sredinama, a da ritam i dinamika kompozicije, ipak zrače i autentičnom snagom snimateljeve leksike.