Zatočenik zavičaja
Neizbežan dah prošlog
Sve je manje predmeta i još manje ljudi koji u sebi nose toplinu dodira više generacija. Naša otuđenost polako postaje kompletna, naš svemir hermetički zatvoren. Samo ponekad ulaz dozvolimo fotografijama jer one nose romantičan i neizbežan dah prošlog. I nenametljivo upozorenje o budućem.
Za razliku od većine stvari koje nas okružuju, jedino vreme ima onu neumitnu upornost i prolazi kraj nas i kroz nas bez ikakve mogućnosti našeg uticanja. Kao nekakva naopako okrenuta taksi vožnja gde je cena plaćena na startu, a putovanje se prekida odjednom i bez ikakve opomene. Fotografije su nebrojeno puta definisane kao čuvari trenutaka i dokaz neumitnosti samog vremena. I kada posmatrajući fotografije osetite kako vam je grlo tesno a stomak u grču, shvatite da ste dodirnuti talasom melanholije koji nosi uspomene. Seta koja se naglo otapa unutar tela i podstiče nas da tragamo za poodavno zaboravljenim delovima sopstvene duše. . ...