Saveti

Automatika

Rezultat dobijen merenjem balansa bele

Da li nas je pokvarila?

Danas svaki fotoaparat koji kupimo pre svega je automatski. Sve funkcije koje smo nekada ručno postavljali sada su automatske, tako da smo se naučili … da ne mislimo. Da li je to dobro?

Pre mnogo godina jedna privredna delegacija putovala je svetom i držala predavanja kako da se radi, pa došla u neko mesto u jednoj nerazvijenoj državi. Ljudi su sedeli okolo, niko ništa nije radio. ”Pa od čega vi živite?” – pitao je jedan privrednik. ”Prodajemo kestenje i od toga živimo. Sve ovo drveće oko nas su kestenovi i to kestenje lepo se prodaje.” ”Ali ljudi, pa i tu treba nešto raditi, brati kestenje…”
”Ne treba” – odgovara jedan iz grupe – ”vetar duva, obara kestenje i mi ga samo pokupimo.”
”Ali, ljudi, šta se dešava kada nema vetra?” insistira privrednik.
”Tada smo imali lošu godinu” – odgovori sagovornik.
Na taj vic podseća me stav pojedinih fotografa koji sve svoje snimke danas snimaju fotoaparatom postavljenim na ”A”. Automatska ekspozicija, automatski balans belog, automatsko izoštravanje. Najveći broj snimaka ispada potpuno dobro, nema potrebe da se neko oko toga sekira. Ako već neki snimak ne valja … e, tada smo imali lošu godinu. Možda nije na odmet da se podsetimo malo osnova i ekspozicije i balansa belog i uoštravanja. Ne da bismo sada iz osnova menjali naš način rada, nego da bismo znali kako da reagujemo u kojoj situaciji.

Kako se određuje tačna ekspozicija?

Prvo pitanje jeste zašto bismo se uopšte bavili tačnom ekspozicijom. Ako snimamo RAW (sirove) snimke, kada otvorimo RAW fajl, pomerimo pokazivač ekspozicije sve dok nam se fotografija ne svidi. Ima, međutim, situacija kada greška u merenju bude toliko velika da korekcija mora da izlazi izvan domena koji se i u RAW fajlu može korigovati i tada ulazimo u domen previsokog šuma, gubitka detalja ili potpunog iskrivljivanja boja na snimku. Takve greške možemo imati kada postoje veliki kontrasti, kada automatsko određivanje ekspozicije bude bukvalno ”zaluđeno” prevelikom tamnom ili prevelikom belom površinom fotografije. U tim situacijama ne pomaže nikakva matrica, niti bilo koji sistem koji radi bez razmišljanja snimatelja. Uopšte uzev, u velikom broju situacija nama je isuviše mali dinamički opseg i moramo da biramo šta ćemo da žrtvujemo. Ako snimamo statične objekte, možemo da se pomognemo HDR-om (High Dynamic Range). Prilikom snimanja živih i pokretnih objekata (ljudi, životinja, biljaka na vetru), ovu mogućnost nemamo.
Uzmimo hipotetički primer: crni pravougaonik na beloj podlozi. Iako je ova postavka malo nerealna, mogao bi neko da kaže, u stvari i nije tako. Zamislite da imate predmet naspram osvetljenog prozora ili neba, ili pak da snimate iz sobe ili iz tunela, pećine ka napolje i tada se postavlja pitanje šta mora da se žrtvuje.
Još iz vremena hemijske fotografije utvrđeno je da se svi instrumenti za merenje ekspozicije podešavaju za čitanje sa sive karte koja odgovara zoni 5 Ansela Adamsa. Svetlomer u našem fotoaparatu podešen je tako da površinu s koje očitavamo ekspoziciju, pod uslovima standardne obrade slike, odrazi kao sivu kartu. Ako stavite tačku u kojoj vaš fotoaparat meri ekspoziciju na sneg i tom ekspozicijom snimite, sneg će biti odražen kao siva površina. Ako pak stavite tu mernu tačku na neku tamnu površinu, ona će takođe na gotovoj fotografiji biti odražena kao siva površina.
Za prosečnog fotografa ovo objašnjenje je malo apstraktno. Zato su proizvođači fotoaparata prvobitno uveli pored tačkastog i ”pretežno centralno” merenje i, na kraju, uz pomoć računara, sa više hiljada fotografija skinuli su raspored svetlina i napravili nešto što se zove matrično merenje. Kao što sam rekao na početku članka, ovakvim merenjem može se dobiti korektna fotografija u velikom procentu slučajeva. Ostaje, ipak, puno situacija u kojima ni matrično merenje svetla ne daje dobar rezultat. To su, pre svega, svi slučajevi posebne obrade fotografije gde se pojedinim površinama daju određene vrednosti.
Digitalna fotografija donela je mogućnost da snimimo velik broj fotografija. Nažalost, ako postoji greška u ekspoziciji, ona se pojavljuje često na onom snimku koji nam je iz drugih razloga najprihvatljiviji.
Ako fotografišemo svetlosno dinamične scene, moje mišljenje jeste da treba izmeriti svetlo na sivoj karti, koju nije teško imati uz sebe, i na manuelnom podešavanju postaviti otvor blende i ekspoziciju i  sve vreme, ako se svetlosni uslovi ne menjaju, snimati s tom postavkom – kako se ne bi dogodilo da neko obučen u belo bude uzrok podeksponiranoj fotografiji.

Nastavak članka možete pročitati u časopisu ReFoto 83, koji možete naručiti na ReFoto pretplata + stari brojevi