Dragoslav Mirković - Odblesci stvarnosti
Dragoslav Mirkovic već dugo godina svojim fotografskim opusom traga ne za tehničkim savršenstvom (što ne znači da ga nema) već za jezičkim karakteristikama kao znaku svog osobenog pogleda na svet koji ga okružuje. Njegov lični kod vizualizacije ne spada u uobičajene ali nije ni deo procesa trenutno-slučajnih rezultata koji se danas konstantno javljaju kao posledica tehničko-tehnološke revolucije.
On fotografiše tanane i vrlo jasno određene isečke vremena neprekidno pokušavajući da dodirne neku svoju unapred definisanu stvarnost, balansirajući tako (na tananoj niti) vrednostima prikazanih informacija. Iako to izgleda nemoguće postići, njegova fikcija kao da prerasta ličnu intepretaciju, hipnotiše i poziva posmatrača da traga, špekuliše i mašta o tome šta se nalazi iza naizgled čvrste površine realnosti i kako sve to ona može da izgleda.
Vreme i motivi zaustavljeni i zarobljeni njegovim fotografijama izgledaju veoma jednostavno, čak mnogo dostupniji nego što to realno jesu. Njihova uslovna sveprisutnost dovodi do toga da direktno utiču na naša čula jer prikriveni maskom običnosti kriju ogromnu količinu emocionalnih uticaja koji se prenose zajedno sa stečenim saznanjima.
Ljudi su odavno postali zavisni od slika koje nas okružuju i od kojih je nemoguće pobeći. Taj negativni aspekt sveprisutnosti fotografija neumitno izaziva svojevrsno mentalno zagađenje jer, kao što znamo, fotografisati znači dati snimljenom posebnu važnost. Fotografije Dragoslava Mirkovića deluju upravo suprotno jer on ne ukida lepotu već za njom traga, otkriva je i saopštava svoju verziju. Neumoran je u nastojanjima da nas ubedi u postojanje više dimenzija istog prostora i da ona koju trenutno vidimo nije ujedno i najbolja od svih mogućih.
Svoju veliku ljubav pretvorio je u misiju sa zadatkom neprestanog otkrivanja veličanstvene lepote sveta i ukazivanje šta sve propuštamo da vidimo sopstvenim očima.
M. Živković
