Velimir Savatić - Sećanja na vreme

Dodir okidača prstom proizvodi veliki broj senzacija ali u isto vreme zaodeva taj izdvojeni i, u isto vreme iščezli trenutak jedinstvenom posthumnom ironijom. Jer, to nije bilo kakav trenutak, već onaj u kome su sva čula skoncentrisana u deliću jagodice prsta koja aktivira, šta bi drugo, vremenski mehanizam namenjem upravo nemilosrdnom rezu u vremenskom kontinuumu

I kako god posmatrali, fotografija se u svim kategorijama izjednačava sa vremenom, istim onim koje bezuspešno pokušavamo da shvatimo, istražimo i pokorimo. Sva naša nastojanja do sada rezultiraju upravo isečcima koji će zahvaljujući baš vremenu jednoga dana nestati.
Jedan od tihih zaljubljenika koji je svoje težnje usmerio ka očuvanju sećanja na vreme, koje nemilosrdno odnosi neke daleke i bliske vidike, jeste Velimir Savatić. Njegov (pretežno širokougaoni) objektiv nikada nije tragao za temom – ona se nametala sama, već za ljudima, za sadržajima života. Pronađene i magičnom kutijom zabeležene životne sentence služe kao veoma specifično sredstvo kojim Velimir izjednačava trenutke sa neutaživom željom za trajanjem.
Iako najčešće fotografiše širokougaonim objektivom, ipak je njegova vizura uska, svedena samo na neophodno, tako da vrlo pažljivo prati sve što se dešava isped njegovog fotoapata ukljujući tu i životnu filozofiju ljudi koje fotografiše.
Opravdanje i razlog zbog kojeg je snimio određenu fotografiju, Velimir Savatić nalazi u otkrivanju prikrivene istine, koju pretvara u instrument ličnog stava koji ne pruža prostor za mnogo dorade, tek nekoliko zahvata primerenih mraku foto-laboratorije i što tačnijem predstavljanju vizije koju je imao prilikom snimanja.

Oslobođen bilo kakvog kompromisnog udvaranja trendu, klasičniji od klasičara, Velimir beleži svoje verzije naizgled statičnih scena svakodnevnog života sela. Da bi u tome uspeo morao je da se zbliži sa ljudima koji tu žive, da ga oni prihvate kao svog, jer sam dolazak čoveka sa fotoaparatom razbija svakodnevnicu, tako da taj dan u životu starosedelaca postaje poseban i kod osoba koje se nalaze ispred objektiva izaziva ono jedinstveno osećanje da će biti ovekovečene.

A to je već nešto što na fotografijama ne sme, i ne treba biti zabeleženo.
Fotografima nije jednostavno da izbegnu onom neprijatnom utisku da ono što prikazuje određena fotografija ne duguje mnogo namerama umetnika i da je uvek prisutni Slučaj umešao svoje prste. Baš obrnuto, na Veljinim fotografijama vidljiva je jasna namera da scenu koju je posmatrao pokaže i nama. Naravno da je u tom slučaju autorski otisak, lični stav, prevazišao kliširane uzore lepote pronalazeći je u naizgled nezanimljivim mestima, koje Velimir ujedno koristi i kao dodatno sredstvo uže definicije fotografije: vremena nastanka, mesta... Istovremeno, na taj način, on brani svoja dela od sveprisutne opasnosti pretvaranja fotografija u prost potrošni objekat, do koje obično vodi proizvoljnost fotografskog stvaralaštva. Velimir Savatić naizgled nema želju da ove fragmente podvrgne bilo kakvoj klasifikaciji i pokuša da ih spoji u neku od istorijskih celina. Taj naoko ležeran odnos prema stvarnom svetu daju fotografije koje prevazilaze naizgled zauvek utvrđene pojedinosti i tako se približavaju logici samog života – sve je i ništa nije sigurno.
Ali, kada ih duže posmatramo, podsvesno dobijamo informacije koje su vitalni delići istorije ljudi, sela i zemlje. Tada shvatamo da je svaki od tih trenutaka bio onaj pravi, u kome se fotograf uzdigao iznad ostalih jer je video ono što može svako – ali na sebi svojstven način. Fotografije Velimira Savatića tada menjaju ne samo način posmatranja već ukazuju na sve što oko prosečnog posmatrača nije u stanju da izdvoji i objašnjavaju razliku između ovog posvećenog i pukog viđenja radi viđenja.

M. Živković

© Velimir Savatić, ”Živko”, 1965

© Velimir Savatić, ”Borka”, 1997

© Velimir Savatić, ”Peca”, 2001