Slobodan Krstić - Crno-bela pastorala
Jedan od značajnijih vidova aktivnosti našeg intelektualnog života – fotografija, vekovima ostaje nerazuđena pošto niti njenog kontinuiteta presecaju kreativno prazne godine i decenije. Pa ipak, u ovom našem vremenu ona stiže da se integriše unutar sebe i da pokaže lica nekoliko zrelih ličnosti umetničke fotografije.
Ovo svakako nije prilika da se prave takve sinteze, niti da nabrajamo njene predstavnike, ali jeste da govorimo o jednom od njih – Slobodanu Krstiću, čija je prirođena originalnost duboka, sveža u svojoj kreativnosti – što njegovu fotografiju obeležava moćnom unutrašnjom genezom i dovodi je u sam vrh umetnosti fotografije kod nas. Rana sklonost Slobodana Krstića za bavljenje ovim medijem samo je nadograđena kraćim obrazovanjem – kao student u Beogradu on, tokom 1967. godine, pohađa Školu fotografije Foto-kluba pri Elektromašinskom fakultetu. Sve ovo zaokružuje posmatranjem sveta i života, proizašlim iz potrebe umetnika za odgonetanjem njihovih tajni.
U načinu, fotografija Slobodana Krstića naginje sižeu, ali on nije nikada njen isključivi cilj. Važan mu je plastični elemenat koji prevazilazi onaj narativni. On kreće, komponuje po kreativnoj logici. Vizuelna datost, razgrnuta između njega i beskraja, dovoljna mu je da bira, da izabere ono što je u skladu s njegovim bogatim mentalnim pejzažom i da to prevede u originalno delo.
Pred objektivom Slobodana Krstića prvo su se našla lica njegovih prijatelja, dece iz njegovih ulica. Na njima, osim fizičkog, Krstićev fotoaparat nastoji da prepozna duhovnu stranu i suštinu portretisanog. Oči njegovih modela preuzimaju tu ulogu. Ali, one su istovremeno i onaj detalj kojim se dinamizuje Krstićeva fotografija, ističe ili naglašava smisao njene celine. Umetnik tako postaje posrednik između lica koja ”govore” o suštini svog unutrašnjeg i gledaoca, posmatrača. Ili je sve to samo prikrivena Krstićeva nostalgija za nevinošću i produhovljenošću koje godine sustižu i zatiru?
Potreba Krstićevog kreativnog za dalje tera ga i na nov, drugačiji siže. Odlučuje se za ono što ga je odredilo, ono odakle je potekao – zavičajni pejzaž. S vremenom on kreće u susret i drugim pejzažima koji bude kreativno u njemu. Krstićev prst odluči se tek onda kada se vizuelno dato preklopi s umetnikovim duhovnim, kada je siguran da nam otkriva tajnu, daruje radost i radoznalost autora.
Krstićev pogled na pejzaž, najčešće s visine, govori o njegovoj težnji ka beskonačnom. Prisustvo kuća, tog realnog ljudskog životnog okvira, svedoči opet o potrebi umetnika da se dotakne oslonca u nečemu realnom. Njegov, uglavnom ruralni pejzaž zvoni, poziv je posmatraču na život. Život drugačiji od onog svakidašnjeg – život pod dubokim krovom kolibe koji zaklanja od duge zimske studeni i letnje žege, između stabala omorike – tog čudesnog dijaloga neba i zemlje, uz duge sene u rane jesenje sutone, izmaglice u kasna jesenja svanuća, zalegle mokre jutarnje magle, oranjem naborane prolećne oranice, zrela klasanja života, staze puta iza ili, pre toga, puta koji se nastavlja, teče dalje... Sve dok u posmatraču ne probudi želju da se tu zauvek nađe, da se nastani u takvom pejzažu.
Objektiv Krstićevog fotoaparata najradije, ipak, dodiruje, miluje najveću tajnu prirode – ženu, njen akt. Na jedan diskretan, gotovo asocijativan način on vodi oko posmatrača do tačke, tajne koju želi da otkrije i pokaže. I onda, u času kada se učini da je tajna tu, da je dosegnuta, da nam se objavljuje, Slobodan Krstić zavodi, odvodi pogled posmatrača od nje. Zagledan u žensko telo naš umetnik ga sada vidi i drugačije – kao apstraktnu formu ili forme. Krstićeva fotografija tako dobija dimenziju više – likovnu. Ovakva iskustva mogu samo da se dalje produbljuju, da umetnika odvedu do čistih plastičnih formi ili rešenja.
Dok smo u fotografiji Slobodana Krstića, osećamo kako ona lagano ide prema nama i isto tako stiže do nas. Osećamo kako nas ona zavodi, uvodi u svet kreativnog u kojem prepoznajemo pejzaže iz naših snova, čežnji, potreba. A kada nas napuste ovakve emocije, fotografiju Slobodana Krstića vidimo na jednom otvorenom putu, širokom putu ka čistoj likovnosti.
Danka Damjanović
