Stevan Lazukić - Autentična Vojvodina
U fotografsku stvaralačku avanturu Stevan Lazukić krenuo je tokom pedesetih godina minulog veka u Novom Sadu. To je vreme u kojem se intenzivira fotografski život kod nas. Entuzijasti okupljeni oko Narodne tehnike prepoznali su fotografski medij kao bitnu činjenicu svakodnevice, kao medij kojim je moguće staviti se u funkciju jednog procesa kojim su se stvarali novi društveni odnosi. Afirmisani stvaraoci poput Geze Barte, Đule Brežana, Jovana Polzovica i drugih, bili su uzori i prvi učitelji mladim stvaraocima. Njihovo shvatanje fotografije poklapalo se s onom, u fotografiji poznatom ”srednjoevropskom strujom piktorijalne fotografije”, u kojoj se fotografskom slikom insistira na podražavanju likovnih vrednosti i na osobenom estetizmu svakog snimljenog motiva. Takav stav oni su, naravno, ”preporučivali” svojim mladim poštovaocima.
Istovremeno, tokom pedesetih godina u Jugoslaviji bila je izražena atmosfera ”socijalističkog realizma”. I dok je u brojnim oblastima umetničkog stvaralaštva uticaj tog nametnutog koncepta zaustavljao prirodan tok razvoja određenih stvaralačkih ideja, u fotografiji je takav koncept, ipak, imao delotvorno dejstvo.
Jer, stavljajući se u funkciju praćenja životnih situacija i stvarnosti, fotografi su i nehotice insistirali na spoju dokumentarnog i estetskog u fotografskoj slici, približavajući se nečemu što će, kasnije, u fotografskoj teoriji i kritici biti označavano terminom ”lajf” fotografija. U takvoj situaciji, čak i kada se radilo o namernom ulepšavanju stvarnosti, dešavala se svojevrsna estetizacija fotografske slike, a što je sve, najčešće, rezultiralo sretnim spojem tih dveju najznačajnijih sadržinskih osobenosti fotografskog izraza.
Upravo se, već na samom početku, taj spoj dokumentarizma i estetičnosti desio u fotografiji Stevana Lazukića. Tada mladi stvaralac, opredelio se za snimanje svakodnevnih situacija. Svakom motivu prilazio je s namerom da snimak bude lep, da poseduje svoje estetske vrednosti. Usvojena je koncepcija ”zlatnog preseka” u kompoziciji kao svojevrsna okosnica fotografsko-vizuelnog kazivanja. Istovremeno, već tih pedesetih i šezdesetih, u Lazukićevim slikama sasvim jasno definiše se opredeljenje da se u svakom snimljenom motivu iskaže jedan poetizovam odnos prema stvarnosti: jedan gotovo lirski senzibilitet i nekakav saučesnički odnos fotografskog umetnika prema svakom snimljenom motivu, događaju ili portretisanoj ličnosti. Takođe, Lazukić se, kao retko koji fotograf njegove generacije, vezao za nekakav genius loci, za duh svog okružja, za vojvođansku ravnicu i njene ljude. Zahvaljujući tome, tokom svih ovih decenija stvaralaštva, Stevan Lazukić sačinio je jedan veličanstven foto-album o Vojvodini i o jednom specifičnom mentalitetu i senzibilitetu njenih žitelja. Prešpartao je Lazukić nebrojene lenije, snimao, otkrivao lepotu pejzaža, vodio dijaloge s težacima na njivama, bivao u prostranim seoskim dvorištima, šetao i gledao ljude po pijacama i vašarima, zalazio u hlad ili toplotu seoskih kuća i drugovao s vrednim, stamenim, mirnim i veselim ili tužnim ljudima, uspevajući da ih zabeleži na svojim fotografskim slikama sa svim njihovim karakteristikama. Pri tome, večito ih je obavijao plemenitom atmosferom svog osobenog, autentičnog fotografskog izraza.
Naravno, bitna odlika fotografskog opusa Stevana Lazukića jeste informativnost i dokumentarizam. Jedan je od onih najistaknutijih jugoslovenskih fotoreportera, akter novinske fotografije (Dnevnik, Poljoprivrednik i dr.) koji je uspevao da sačini fotografije brojnih značajnih događaja koji su se ređali na traci svakodnevice i određivali tokove naših sudbina i istorije. Na jedan zaista osoben način, sasvim smiren i razložan, Lazukić je beležio i najuzbudljivije životne situacije. Pri tome je u svakoj toj fotoreporterskoj akciji, čak i u momentima kada nije bilo vremena da se razmišlja i analizira, uspevao da ”organizuje” fotografsku sliku tako da je ona donosila sasvim autoritativnu vizuelnu informaciju, prikaz zaustavljenog trenutka ”spremnog” za dugo dokumentarističko trajanje i delovanje.
Lazukićeva crno-bela fotografija je nepokolebljivo jasna i čitka predstava. Sadržaj je uvek potpuno i dosledno određen, sasvim realističan i prepoznatljiv već na ”prvi pogled”. Izborom snimateljskog aspekta, ovaj fotograf direktno se usredsređuje na temu i motiv. Pristup skoro svakom prizoru, pogotovo pejzažnim motivima, veoma je blizak pikturalnom osećanju i shvatanju slike, ali se u svakom Lazukićevom ostvarenju odista oseća jedan autentičan fotografizam, prevashodno prepoznatljiv po tipičnom fotografskom isečku, neki put sasvim drastično, a tako fotografski karakterističnom i specifičnom. Ta i takva autentika ne gubi se ni u laboratoriji prilikom izrade fotografske slike: dodatne intervencije laboratorijskim svetlom samo potenciraju ono što je ”glavno” na slici. Često je Stevan Lazukić zatamnjivao uglove svojih fotografija samo zato da bi akcentovao centralni lik na slici. Istovremeno, to svesno regulisanje svetla u slici, iznivelisani odnos tamnih i svetlih površina, obezbeđivao je gotovo svakoj Lazukićevoj fotografiji sasvim specifičnu, poetizovanu i plemenitu atmosferu fotosa, atmosferu u kojoj su uvek bile prisutne sve one sadržinske, autentično fotografske, simboličke i metaforičke poruke jednog umetnika koji je dosegao zavidne domete stvaralačkog duha i čije je delo zauzelo visoko mesto u tokovima jugoslovenske fotografije i fotografske umetnosti.
Sava Stepanov
