Tomislav Georgiev - Oko i oluja
Fotografov najgori neprijatelj je njegov ego. Dobar fotograf mora da nauči da zakorači u stranu, na izgled nestane i da dozvoli da navala slikovnosti i slučajnosti progovori kroz njegov objektiv
Tomislav Georgiev me je upucao. Naravno, ne literarno, već oružjem opasnim kao pištolj: svojim fotoaparatom. Dobio je zadatak od časopisa The Sunday Times da snimi moj portret za članak o narcisoidnosti, jednoj od mojih oblasti interesovanja.
Fotografov najgori neprijatelj jeste njegov ego. Dobar fotograf mora da nauči da zakorači u stranu, na izgled nestane i da dozvoli da navala slikovnosti i slučajnosti progovori kroz njegov objektiv. Zbog toga me je impresioniralo to što je revnosno pristajao čak i da ”obustavi” svoja opažanja i uzme u obzir neke moje ideje za lokacije i inscenacije.
Tomislav Georgiev je prema meni i prema okolnom svetu bio potpuno otvoren. Prilikom naše saradnje neverovatnom brzinom sjedinio je u svoj rad elemente od kaleidoskopskih uličnih scena prelazeći preko železničke stanice, automobila, pocepanih plakata, uglađenih staklenih ploča, trošnog, odbačenog nameštaja, čak i magarca, koji su na njegovim snimcima. Uhvatio je suštinu svih tih predmeta, njihovu jedinstvenost, kao i njihovu povezanost. Izbalansirao je ove trenutke i slučajne motive, pretvorivši ih u artefakte i umetnička dela.
Zaista, to je Tomislavljeva snaga, njegova sposobnost da koristi uglove, dizajn, uzvišenu različitost, nagib – geometriju primenjenu kod njegovih, uglavnom, urbanih lokaliteta – da istakne i naznači suštinu sadržaja i motiva. Kombinovanjem realnog (na primer, koristeći bicikle) s apstraktnim, ljudskog s mehaničkim, emotivnog s geometrijskim, on uspeva da prenese ironiju bez zlonamernosti, pronicanja lišenog cinizma, tužne ljubavi bez otrcanosti. On je pesnik koji sebe spoznaje subjektivno, preko stroge discipline naučnika.
Suočavajući se s Tomislavljevim fotografijama ostajao sam bez daha zbog njihove implicirane odvažnosti i duboke probojnosti. ”Kako to nisam primetio ranije?” – uzdahnuo sam. ”To je tako očigledno.” Ili: ”To je tako stvarno ... i, ipak ... neverovatno!” Njegov rad sugeriše skriveni poriv koji povezuje čoveka sa spoljašnošću, preko njegovog okruženja (prirodnog i veštačkog) i njegovih unutrašnjih pejzaža. Opus Tomislava Georgieva nije nadrealan, fantastičan ili nevešt – već je uvek magičan, jedan začarani komentar, jedan detaljan uvod u nezaobilaznu besmislenost našeg postojanja.
Ipak, svi ovi atributi bili bi od male koristi bez njegovog neverovatnog osećaja za izbor pravog trenutka. On pulsira s dinamikom nastalog događaja, s brzinom dešavanja, s treperenjem vazduha, sa žmirkanjem refleksa. Zaljubljen je u pokret i time otkriva blizinu unutrašnje prirode sveta koji ga okružuje. Njegov odnos sa samim vremenom je intiman: on zamrzava, njuška i onda kao iskusan predator, lovi momenat pritiskom na okidač fotoaparata, trijumfalno prikazujući plen uramljen i treperav.
Neosporno je najbolji fotožurnalista u Makedoniji. Svuda prisutan sa svojim fotoaparatom, ”odgovoran” je za mnoge poznate fotografije. Njegov višestruko nagrađivan rad, podržan preko Interneta, postao je poznat širom sveta. Sadrži jaku tradiciju fotožurnalista koji su bili i biće čudesni umetnici s vanrednom moći opažanja. Jednako dobar u kolor i u crno-beloj fotografiji, transformiše stvarnost u umetnost dobro tempiranim i izabranim ”okidanjima” na svojim fotoaparatima.
Sam Vaknin
