Mitar Trninić - Istraživači
Izložba fotografija Mitra Trninića, vanrednog profesora na Ateljeu za fotografiju na Fakultetu za primenjenu umetnost, održala se, tokom jula i avgusta, u prodajnoj galeriji ”Beograd”
Naziv izložbe ”Istraživači” ilustruje i koncepcijski pristup fotografiji Mitra Trninića, koji već decenijama crno-belom dokumentarnom fotografijom istražuje ”istraživače”, ljude–umetnike poput njega samog koje je simbolično povezao praistorijskom skulpturom ”Danubius” pronađenom u Lepenskom viru. ”Danubius”, je čovek riba, skulptura isklesana iz ogromnog oblutka koju je Mitar Trninić snimio u vodama Dunava gde je i pronađena i uvrstio je u svoju izložbu kao nit-vodilju. Kroz tu fotografiju simbolično je želeo da saopšti dilemu ”istraživača”: izaći iz vode i sukobiti se s problemima koje život nosi ili vratiti se u dubine mira i svojevrsne duhovne čistoće. ”Istraživači”, prirodno, prihvataju taj izazov delom zbog profesije (umetnici), a delom zbog svog životnog opredeljenja koje ih definiše kao istraživače ”čistog” – duha, prostora, ideje... Sve su to ljudi svesni sebe i odgovornosti za sopstveni život i njegov suštinski smisao.
Većina njih su grafičari, što je vrlo važno, jer je to, pored filma, jedina oblast umetnosti koja se zasniva na predlošku (negativu) koji se obradom transformiše u završno delo (pozitiv), koje može biti bezbroj puta umnožavano. Paralela s fotografijom je jasna, a odluka da foto-grafiše grafičare a ne fotografe bila je vrlo mudra jer je tako nastao odstup, određena doza objektivnosti neophodna za jasno sagledavanje same ideje.
Vratimo se za čas na ”Danubius”. To je simbol ljudskog duha željnog istraživanja i samootkrivanja. Mnogi će reći, pa takvi su svi umetnici, po diktatu, po rođenju... da, možda, ali fotograf i, fotografija uopšte, pokreću još i pitanje dualizma i istražuju put od prvog, originalnog, ”čistog” viđenja koje se jedino nalazi na latentnoj slici koju nosi nerazvijen, ali eksponiran film, i konačnog produkta – fotografije ili printa koji prolazeći kroz neizbežnu fazu manipulacije (razvijanje, povećavanje, štampanje...) postaju lična interpretacija viđenog. U tom delu segment ličnog postaje dominantan, a to je upravo i trenutak interesantan za posmatranje, istraživanje... za fotografisanje.
Snimiti dobar portret nije jednostavno ali, kako kaže Mitar Trninić, svaki istraživački pristup nekoj temi, svojevrstan je portret. Tako on deli svoje fotografije u tri faze portreta: portret ”istraživača”, portret pozorišne predstave namenski rađen za propagandu i portret pejzaža koji je rezultat istraživanja dunavskog ostrva. Zajedničko svim ovim serijama jeste to što potpadaju pod domen subjektivne dokumentarne fotografije – pojma koji je malo poznat kod nas, ali skoro do savršenstva razvijen na Akademiji za film i televiziju – FAMU u Pragu, koju je Mitar Trninić završio 1975. godine. Suština subjektivnog dokumenta jeste u njegovoj režiranosti. On ima sve principe klasične dokumentarne fotografije, ali svi elementi direktno su ili indirektno izrežirani, bilo organizovanjem svih elemenata unutar kadra, bilo ”izvlačen-jem” samo pojedinih elemenata neke situacije putem precizno određene kompozicije. To znači da u subjektivnom dokumentu ne mora da bude ključna neka radnja, događaj... već možda samo atmosfera, pozadina (prethodnica) nekog događaja ili situacije. Upravo zbog toga najčešće govorimo o serijama fotografija koje tako poređane u nizu (esej, knjiga) kreiraju priču koja će nadživeti i vreme i sâm događaj. Taj princip režije Mitar Trninić primenio je i na portretima ”Istraživača” tačno određenim mestom i vremenom snimanja, koje je svakako i isključivo bilo u funkciji dramaturgije portreta.
Tako je Stjepan Fileki, koji je predavao ”Pismo” na FPU (Fakultet primenjenih umetnosti), fotografisan nasuprot masivnog kalemegdanskog zida koji, ovako konfrontiran krhkoj građi, vrlo dobro ilustruje njegovu posvećenost istraživanju pisma i, pre svega, ”odbrani” ćirilice od latinice.
Zid kalemegdanske trvđave simboliše napad, a Stjepan Fileki odbranu. U pozadini je i mali otvor (kapija) koji daje nadu da su ideja i napor ostvarivi. Izražena dramatičnost fotografije i vrlo jasna upotreba estetskih elemenata kao štu su dijagonale i kontrast, ne ostavljaju pros-tora gledaocu da fotografiju vidi na drugi način, već samo onako kako je data.
Portret grafičara Velizara Krstića simboliše princip grafike i fotografije: predložak – otisak, tj. negativ – pozitiv. Igra planova ovde je ključna jer nas podseća da original mora biti okrenut (kao u ogledalu) da bi dao ”ispravan” pozitiv. Paradoksalno, realnost mora biti ”izvrnuta” da bi se dobila reprezentacija te iste realnosti, ali na taj način smo sigurni, tj. znamo šta je levo a šta desno, šta gore a šta dole. Zanimljivo je da kod digitalne fotografije to ne postoji i ako ne postoji neki ”reper”, svima dobro poznat, koji će odrediti pravac gledanja, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da ispravno gledamo. Ako pođemo od teorije da je viđeno verovanje digitalna fotografija ozbiljno narušava našu sigurnost gledanja jer, kao prvo, ne postoji latentna slika, jer je ona praktično virtuelna, dakle nepostojeća. Kao drugo, samim činom ”otvaranja” i gledanja fotografija u računaru ona više nije ”čista” jer je svaka manipulacija moguća. To nepostojanje originala stavlja pod znak pitanja tačnost gledanja. ”Vernost” prikaza isključivo je ostavljena autoru na savest!
Mitar Trninić smatra da je za njegov rad ključan princip dokumentarne i kreativne fotografije i njihovo međusobno preplitanje. U zavisnosti od namene fotografije on određuje stepen njihovog prožimanja. U svojoj suštini, svaka fotografija je dokumentarna, ali onog momenta kada autor usmerava gledaoca šta da gleda, ona prelazi u tzv. emotivni, tj. kreativni princip. Svakako, tu se skriva i suštinska uloga fotografa, kao stvaraoca, a ne ”beležnika”, tu je i ”posađeno” seme neke ideje koja daje suštinski smisao nekoj fotografiji.
Takav stav Mitar Trninić zadržao je i u pozorišnoj fotografiji koju je radio više od dvadeset godina za naša najznačajnija pozorišta. Kroz suptilne, ali često i komplikovane odnose aktera na sceni, pokušavao je da predstavi da simbolički karakter. Tako dva glavna lika iz predstave ”Per Gint” ”uhvaćena” u trenutku prepunom naboja, dinamike i snage predstavljaju simbole slobodnog duha koji, iako okruženi borbom i ”lošim vremenima”, poput kamene skulpture postaju vanvremenski ”dokaz” te borbe.
Jedna od retkih vertikalnih pozorišnih fotografija snimljena je tokom predstave ”Putujuće pozorište Šopalović” za plakat predstave (otuda i vertikalni format). Kod tog formata speci-fično je to što se ”izvlači” iz scene samo jedan ili dva aktera koji tako izdvojeni iz konteksta predstave i njene scenografije simbolišu sami sebe, tj. njihov međusobni odnos.
Pozorišnu fotografiju karakteriše predodređenost situacije ali ponekad, ako imate sreće, takvi uslovi mogu se steći bilo gde. Tako se i na Krčedinskoj adi sve ”namestilo”: svetlo, atmosfera, konji, magla... celokupna scena izgledala je kao da ju je neko unapred dobro osmislio a zatim i ”nacrtao”. Fotografu tada ostaje samo da gleda, prati i traži one suštinske momente kada pejzaž postaje dvojni portret – prirode i čoveka, tj. fotografa.
Balansiranje na nejasnoj granici dokumentarnog i kreativnog deo je ličnog, istraživačkog rada i podrazumeva pronalaženje sopstvenog principa. Mitar Trninić nije fotograf koji sva-kodnevno nosi fotoaparat, koji vreba situacije i čeka da ga obuzmu. On je tihi posmatrač, režiser koji želi da utiče na situaciju, da je sâm stvara i modelira po sopstvenom nahođenju, jasno formiranoj ideji ili spletom slučajnih okolnosti koje i najbolje pripremljenog fotografa vraćaju u one prve dane druženja s fotografijom kada je svaki kadar bio prožet velikim uz-buđenjem koje je donelo svako novo otkriće, saznanje, svako novo viđenje do kojeg može da dođe samo fotograf istraživač.
Ivana Brezovac
© Mitar Trninić, ”Istraživači”, Miodrag Rogić, 2008
