Dragiša Radulović - Neprolazna lica srpske umetnosti
Već je negde napisano da srpsku likovnu umetnost, pa i fotografiju, nisu gradili samo školovani slikari i vajari, akademski (ili zanatski) fotografi, nego, pre svega, zaljubljenici u vizuelnu umetnost, u fotografiji amateri, a delatnici iz drugih oblasti. Ta istina je toliko preovlađujuća da je postala gotovo pravilo da se među biografijama srpskih umetnika fotografije sreću muzičari, arhitekte, lekari, pravnici, inženjeri... I fotograf Dragiša Radulović, istaknuti portretista, po struci je inženjer elektrotehnike, zagledan u nebesa (jer je najveći deo radnog veka proveo u aeronautici)
Teme ”Umetnik u ateljeu” i ”Portret umetnika”, kojima se bavi još od studentskih dana, u srpskoj fotografiji nisu imale značajnije mesto sve do kraja pedesetih godina dvadesetog veka. Prvi su tome doprineli Branibor Debeljković (portretima glumaca, slikara i vajara) i Miodrag Đorđević (proširujući listu i na druge kulturne radnike), a kasnije su se, sa skromnijim brojem dela, pridružili Ivo Eterović, Živko Janevski, Žika Đorđević i Dragoljub Tošić. Ali, dok je kod prethodnika ta tema samo jedan od sporadičnih oblika fotografskog beleženja (osim kod Miodraga Đorđevića koji je tome posvećivao i nekoliko samostalnih izložbi), Dragiša Radulović, pasionirani hroničar našeg umetničkog života, u tome istrajava već 45 godina stvarajući dragocen fond od više desetina hiljada snimljenih kvadrata.
Tokom tolikih godina neminovno su se pojavile različite interpretacije ovih tema. Moguće je uočiti kretanje od opšteg, širokog plana ambijenta u ateljeu, preko tročetvrtinskog ili tzv. ameriken portreta, do usmeravanja na sâm lik portretisanog. Ako osmotrimo njegove râne, pretežno ambijentalne portrete (mada se hronološka granica ne može primeniti na promene u stilu u svakom pojedinom slučaju), uočićemo da je radno okruženje (atelje) fotografu skoro jednako važno koliko i sâm umetnik. U grupi tih, uslovno nazvanih, ambijentalnih potreta zapažena su dela: Peđa Milosavljević u ateljeu (1986), Radenko Mišević (1985), sa Bogdanom Kršićem (1990) i Ljubica Sokić (1991).
Uprkos tome što je Radulović već u početku usmeravao objektiv na figuru i lik umetnika (Marta Lakočević, Portret slikara, 1962), taj prilaz biće češće primenjivan tek početkom osamdesetih godina. U prizoru nije samo lik nego i ruka, katkad zauzeta kistom, drug put cigaretom, a tek u pozadini tu i tamo promakne nešto od rekvizitarijuma ateljea, na primer, skulptura, ili deo slike na štafelaju. Na portretu Vladimir Veličković (1979) zadržan je stafaž iz pozadine, ali samo kao podrška vrlo dobro iznijansiranom liku. Veoma dobri primeri su portreti: Milorad Stupovski (1990), Petar Omčikus (1998), Boža Prodanović (2002), Radovan Kragulj (2002), Svetolik Arsić Basara (2004).
Verovatno u istoj hronološkoj etapi nastaje, uporedo, suženiji kadar, neka vrsta psihološkog portreta. Ulazeći u sferu krupnog plana, Radulović više nije nužno u tematici likova umetnika, budući da je za psihološki portret gotovo nevažno da li je na slici poznata ili nepoznata ličnost. Psihološki portret je, uz to, dvosekli mač, jer bez izuzetka traži (tačnije: zahteva!) i psihološki prilaz. Čini nam se da je u grupi krupnih planova Radulović više istrajavao u fizičkoj sličnosti s modelom nego u traženju unutrašnjih, dubinskih karakternih crta. Ali, i tu ima dela gde je domašena fina gradacija povišene osećajnosti. Takvi su portreti: Dušan Mikonjić (1984), Pavle Ugrinov (1984), Bata Mihailović, Slavoljub Čvorović (1988). U njima unutrašnja snaga portretisanih, u spoju s umećem fotografa, nadrasta faktografiju i oslobađa jedno sasvim novo osećanje – poetičnost.
Ono što se u sve tri grupe najpre može zapaziti jeste Radulovićeva potreba da se istakne reljefnost prostora ateljea i voluminoznost likova. On to uvek postiže pomoću tamne game i kose svetlosti koja, tako izabrana, daje ne samo dodatnu skulpturalnost nego i povišenu snagu, pa i dramatiku, uočenom prostoru ili liku. Možda se varam, ali katkad mi se čini da takav stilski pristup nije jednako primenljiv za sve ličnosti. Nije svejedno da li ćemo jedan plemenit karakter, meku suptilnu prirodu, i, možda slabu ličnost, prikazati na kontrastnoj slici, prepunoj dubokomrkih muklih tonova, a u tom istom maniru zatim prikazati i neku drugu ličnost, potpuno suprotnih karakternih osobina, kojoj baš takav model predstavljanja jedino i odgovara.
Radulovićevo fotografsko stvaralaštvo donekle osvetljava još jedna osobina. Nema u njegovim portetima ničeg iščašenog, usiljenog, niti povišeno artificijelnog. Pogled na njegove junake, ličnosti sa srpske kulturne scene, uvek je iskren, blizak, čak i onda kada bi se, uz manje ili veće zahvate, mogao prilagoditi zahtevima estetizovane slike. Dragiša Radulović i te kako ume da napravi i takvu sliku, ali tom zahtevu ne robuje. Otuda toliko poverenje gledaoca u sadržaj njegovih fotografija. Treba voleti baš tu njegovu crtu, tu normalnost pogleda. Istina, ona katkad vodi u dokumentarnu fotografiju, ali se on toga određenja ne odriče. Ne treba zanemariti još jednu uočljivo lepu, a i vrlo retku osobinu – uzdržanu prisutnost. U doba svakakvih nevaspitanja i unazađenih vrednosti, Radulovićeva lična nenametljivost prema okolini, odmerenost i poštovanje prema modelima i njihovim umetničkim dopinosima, i te kako se odslikavaju u njegovom delima.
Nekoliko izložbi koje je priredio u poslednje tri godine svedoče da ovaj stvaralac radi na zgušnjavanju i rekapitulaciji svog portretnog opusa. Radi istine, i bolje obaveštenosti čitaoca, treba uočiti da je Radulovićev opus tematski širi nego što je ovde pokazano. On je tokom celog stvaralačkog veka u fotografiji ispitivao i neke druge oblasti, npr. ulične scene, pa ženski akt, a ostvario je i veoma zapaženu seriju fotografika s različitim oblicima iz prirode. Korisno je imati na umu i te naznake, kako bi slika o našem stvaraocu bila potpunija. Mi se ovde opredeljujemo za, po našem sudu, vodeći deo njegovog stvaralaštva – za umetnike u ateljeu i njihove portrete, kojima je Dragiša Radulović svakako izborio zasluženo mesto u srpskoj portretnoj fotografiji druge polovine dvadesetog veka.
Goran Malić
