Aleksandar Letić - Čovek iz senke
Pod intrigantnim naslovom krije se priča o profesiji fotografa na filmu. Taj naslov ima nekoliko značenja i opravdanja jer na samom snimanju filma fotograf mora biti neprimetan i, u isto vreme, svuda prisutan. On je tihi svedok svega što se dešava ispred, ali i iza kamere. Njegove fotografije vidimo na plakatima, u časopisima, na reklamama za film, ali retko pomislimo na njihovog autora – uzimamo ih zdravo za gotovo. Fascinantne fotografije izmišljenih filmskih života delo su ljudi iz senke
Većina nas, fotografa, ljubitelji smo filma koliko i fotografije. Na filmu fotografije (slike) poseduju specifičnu, i fotografima nedostižnu magiju. Slike su pokretne. A tesna veza i ljubav između fotografa i filma najbolje se ogleda u često izgovorenoj rečenici: ”Počeo sam da se bavim fotografijom da bih jednog dana bio direktor fotografije na filmu.” Ja, takođe, spadam u tu grupu ljudi, ali Aleksandar Letić, paradoksalno, ne. Uvak je želeo da bude ”samo” fotograf, a film je prosto – voleo. On je mudar i snalažljiv jer je obe svoje ljubavi uspeo da ”pomiri” i sjedini.
Aleksandar radi kao fotograf na filmu već dvadeset godina, snimao je fotografije na skoro trideset filmova i sarađivao je s većinom naših režisera. Na pitanje: ”Kako ste postali fotograf na filmu?”, jednostavno odgovara: ”Ja volim film”. Spletom okolnosti počeo je da radi u ”Inex filmu”, a prvi film na kojem je radio bila je ”Tajvanska kanasta” reditelja Gorana Markovića. Kaže da je ceo život znao da će se baviti ovim poslom koji u svojoj privlačnosti krije i mnoge poteškoće. Auru mistike i nedodirljivosti koju često vezujemo za film i njegove aktere Aleksandar razbija sopstvenom tezom da snimanje filma često liči na cirkus, a njegovi kreatori na Cigane čergare. Svetla cirkusa uvek su prelepa i fascinantna, ali čim se ugase, svi oni neverovatni akrobati, smešni pajaci i šareni dekori postaju sasvim obični ljudi i štapom i kanapom ”sklepana” scenografija. Ta dva lica filma Aleksandar gleda i beleži trudeći se da sačuva magiju prvog i pokaže svu ljudskost drugog.
Film zahteva ”celog” čoveka, što podrazumeva mnoga odricanja, ali kad god pomislite da mu pobegnete, neka nevidiljiva sila vuče vas i dalje da na njemu radite. Film je kao droga koje ne možete da se oslobodite. Tu magiju, ludilo i fascinantnu privlačnost verovatno je najbolje opisao Federiko Felini u svom antologijskom filmu ”8 1/2”.
Ko je fotograf na filmu? Šta je njegov zadatak?
Moglo bi se reći da je on tihi posmatrač, ”čovek iz senke” koji prati, beleži, dokumentuje, sve zna, sa svima komunicira, ali u isto vreme treba da bude neprimetan, tih, da nikom ne smeta... Mnogo zadataka koje nije jednostavno ispuniti. Aleksandar Letić naučio je svoj posao sâm, najviše na ”terenu”, kroz iskustvo i uz pomoć kolega koje su mu otkrivale male tajne velikih majstora. Dvadeset godina rada na filmu dovoljno govori o njegovom iskustvu i činjenici da je za to vreme prošao različite tehnologije snimanja filma, ali i fotografije. Nekada je snimao na slajd-filmu (što je bilo vrlo teško i skupo jer je često radio bracketing ekspozicije od 0,3 EV da bi uvek imao savršen snimak). Posle se prebacio na kolor-negativ kojim se malo lakše radi, da bi danas radio isključivo digitalnim fotoaparatima. Sada radi mnogo komfornije i sve je jeftinije, s tim što posle svakog dana mora da se suoči sa stotinama fotografija koje treba odabrati, obraditi i predati direktoru filma ili producentu.
Važno je istaći da se uloga fotografa s pojavom digitalne tehnologije znatno promenila. Nekada je fotograf snimao, tzv. kontinuitet za režisera, direktora fotografije, scenografa, kostimografa, šminkera, rasvetljivača... Kompletan snimljeni materijal morao je biti predat na početku sledećeg dana snimanja da bi se videlo kako je sve izgledalo, kako i gde je postavljena scenografija, glumci... Praktično, bez fotografije snimanje filma nije bilo moguće.
Danas, za fotografa je najvažniji producent koji određuje šta i koliko treba da se snimi jer on odlučuje na koji način će se film reklamirati. Aleksandar nam je ispričao jednu anegdotu s producentima. Radio je na jednom stranom filmu koji je sniman u koprodukciji nekoliko zemalja. Prvo je došao jedan producent i rekao mu da im trebaju fotografije samo tog i tog glumca, niko drugi ih ne zanima. Zatim je došao drugi producent i rekao da im isključivo trebaju fotografije nekog drugog glumca i nikog više! Kao i u svakom drugom poslu, najvažnije je odgovoriti zahtevima klijenata.
A doći do dobre fotografije nije uvek jednostavno. Kao prvo, najveći problem predstavlja buka fotoaparata pri okidanju. Naravno, pri snimanju filma mora biti potpuna tišina. Iz tog razloga Aleksandar stavlja fotoaparat u specijalno kućište (Sound Blimp) koje svi popularno zovu ”Blimp”. Veoma podseća na kućište za podvodno snimanje i prilično dobro zausta-vlja sve zvuke ili ih barem, kako kaže Aleksandar, čini neprepoznatljivim, tj. nedefinisanim, što toliko i ne smeta. Suprotno opštevladajućem mišljenju, fotografije ne moraju biti snimljene iz ugla kamere, a često je i nemoguće odatle snimati. To fotografu donosi izvesnu slobodu, ali i brojne poteškoće jer je kompletna rasveta nameštena tako da odgovara kamermanu a ne fotografu. Na primer, u određenoj sceni izuzetno je važno kontrasvetlo koje treba samo da ”okrzne” glumca, dok iz pozicije fotografa to svetlo ulazi pravo u objektiv i onemogućava fotografisanje. Snalažljivost i iskustvo fotografa u tim situacijama presudni su jer će mu omogućiti najbolju poziciju, pa samim tim i najbolju fotografiju. Snimanja su često veoma naporna i zahtevna. Radni dan neretko počinje u tri, četiri sata ujutro i traje dvanaest sati, a često se produži čak na devetnaest do dvadeset sati. Ponekad nameštanje jednog kadra traje čitav dan i ako je scena bitna za film, fotograf mora da sačeka njegovu finalizaciju. Aleksandar kaže da je film jedno veliko čekanje, puno ”fizikalisanja” i timskog rada. Taj tim ljudi (”ljudi iz senke”) koji stvara magiju zvanu film gledalac nikada ne vidi i jedino fotograf može da prikaže njihov rad. Fotograf je svedok dešavanja ispred i iza kamere.
Rad na filmovima Emira Kusturice izdvaja kao jedan od težih, ali najteže je bilo na snimanju filma ”Sveti Georgije ubiva aždahu” – Srđana Dragojevića, čija se premijera očekuje početkom 2009. godine. Po rečima Aleksandra, to je naš najveći film u poslednjih deset godina, rađen je u koprodukciji nekoliko zemalja i veoma je skup. Sniman je četiri meseca, prvo na nepodnošljivih 40oC, zatim po kiši, u strašnom blatu (bukvalno do kolena), da bi završili na Kozari pri –12oC! Čitavih deset nedelja snimano je isključivo tokom noći, ali to je i jedan od najfotogeničnijih filmova na kojem je Aleksandar do sad radio. Na plakatu za film najverovatnije će biti jedna njegova fotografija što se, među fotografima na filmu, smatra najvećim uspehom.
Čitav cirkus zvani film podređen je i postoji zarad ideje jednog jedinog čoveka – režisera. Veliki tim ljudi dolazi na posao da bi ”oživeo” njegovu viziju, ideju i koliko jasno i brzo režiser ume da prenese svoju zamisao, toliko lako se odvija i samo snimanje. Fotograf, najčešće, s režiserom vrlo malo komunicira, uglavnom je to samo direktor fotografije i zato mora biti dobro pripremljen pred svako snimanje. Neophodno je da pročita scenario, da isprati probe da bi znao šta je najzanimljiviji deo kadra i gde će moći da snimi najbolji ugao. Obavezno mora da snimi glavne glumce i njihove međusobne odnose, kao i atmosferu filma u smislu osvetljenja, karakteristične scenografije, kostima i šminke. Glumci rado sarađuju s fotografom jer mnoge fotografije kasnije se objave u časopisima. Nažalost, te fotografije najčešće budu nepotpisane, što dovoljno govori o tome koliko se ceni posao fotografa na filmu.
Na pitanje šta ga najviše inspiriše i uzbuđuje u ovom poslu, Aleksandar kaže da je to saznanje da na kraju napornog dana imate tu – fotografiju, pravi kadar, odlučujući momenat u kom je ”uhvaćen” sjaj u očima glumca, dobro svetlo, gest ili suštinski odnos između dva glumca. Sledeći put kada u mraku bioskopske dvorane budete napeto proživljavali još jednu filmsku avanturu, pomislite makar jednom na sve one ljude koji su vam tu avanturu omogućili. Tako će ”ljudi iz senke” postati deo filmske fantazije koja je, slobodno možemo reći, za kratko vreme postala najveća i najmasovnija zabava koju je svet ikada video.
Ivana Brezovac
© Aleksandar Letić, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, glumica – Nataša Janjić, direktor fotografije – Dušan Joksimović, režija – Srđan Dragojević
