Miloš Pavlović - Uvek u vhu
U razdoblju najveće aktivnosti (1950–1980) Miloš Pavlović bio je jedna od najistaknutijih ličnosti jugoslovenske fotografije. Broj nagrada koji je dobio do sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka učinio ga je rekorderom među srpskim umetnicima fotografije. Njegova dela počela su češće da se pojavljuju na izložbenoj sceni u prvim posleratnim godinama, ali je izlagao svoje ranije snimljene fotografije (”Granit”, 1936; ”Snežno krzno”; ”Harfa”, 1938), kao i seriju nostalgičnih portreta ratnih izbeglica (”Zla sudbina”, 1942; ”Dete ulice”; ”Pred učiteljem”, 1943).
Zvuk romantike
Osim u ranim portretima, gde je taj duh najuočljiviji, romantičarski i sentimentalni prizvuk provlačiće se i kroz njegovu specifičnu ”lajf” fotografiju, prepunu socijalnih atributa, nabijenu emotivnošću (”Lučki radnik”, 1948; ”Beli štap”; ”A život teče dalje”, 1950). Uticaji ”zagrebačke škole” fotografije, koji su u beogradskoj sredini ostvarivani kroz rad nekolicine autora, donekle su ostavili trag na rano Pavlovićevo razdoblje. To se najviše zapaža na njegovim fotografijama s naglašenom atmosferom (”Proglašenje Republike”, 1945; ”Pruga”; ”Lučki grad”, 1946), ali ih je moguće prepoznati i u gradskim vizurama (”Terazije”, 1960; ”Snežni dan”, 1961).
Već u to vreme zapažene su njegove fotografije pejzaža, u kojima je evoluirao od naglašene liričnosti bliske piktorijalizmu i školi hongkonške fotografije (”Jutro na jezeru”; ”Jesenja pesma”, 1949), preko grafički sagledanih površina (”Pred buru”, 1953), do sasvim konkretizovanih i izdvojenih detalja (”Snežni akt”; ”Zamrznuti zvuci”, 1954). Slede akt-fotografije (”Ofelija”, 1954; ”Daniela”, 1974…), pa istraživanja forme (”Pokret”, 1952; ”Jahači”, 1977…). Time se ukazuje na jednu od bitnih osobina Pavlovićevog stvaralaštva: on nikada nije ulazio u tematska ograničenja. Radio je na način klasično izgrađenih umetnika, na unutrašnji podsticaj, na utisak, uz nadahnuće. U otkrivanju inspiracije, u neočekivanim momentima sličan je njegovom savremeniku i prijatelju Vojislavu Marinkoviću, s kojim je ne samo drugovao nego su katkad zajedno (Pavlovićevim motociklom) odlazili u potragu za motivima, po srpskim selima. Ipak, postoji jedan izuzetak gde je Miloš Pavlović odlučio da izgradi ciklus fotografija i dosledno sprovede svoje konstruktivističke zamisli.
Izgradnja Beogradskog sajma
I drugi autori bavili su se tom temom, ali Pavlovićev ciklus ”Izgradnja sajma”, nastao 1956–57. godine, sadrži veći broj dela, a u isto vreme je i, možda, najhomogeniji deo njegovog opusa. U dvogodišnjem razdoblju (1956–1958) Pavlović je stvorio seriju izvanrednih, za to vreme vrlo smelo komponovanih fotografija, koje se temelje na geometriji prostora i konstruktivistički shvaćenoj podeli površina, s gotovo obaveznim naglaskom – figurom čoveka graditelja. Pored specifične estetike, kroz te radove provlači se racionalni prilaz temi, što je, kasnije, neke površne ocenjivače podstakla na (pogrešan!) zaključak da je Pavlović hladan, neemotivan stvaralac. Bila je to, zapravo, samo jedna faza u kojoj je on pokazao svoju umetničku zrelost.
Beogradska škola fotografije
U Pavlovićevom opusu, bar u delu koji nam je poznat, moguće je uočiti nekoliko (najmanje tri) likovnih koncepata. Rani radovi uglavnom se temelje na klasičnoj podeli površina, pri čemu ”zlatni presek” nije primenjen u akademizovanom obliku, pojednostavljen je, slobodnije shvaćen, ali ipak prisutan. On često odstupa od klasičnih pravila komponovanja (”Bulonjska šuma”, 1950; ”Asfalteri”, 1957. i dr). Kasnije će ovaj pogled biti ispoljen u znatnijoj meri (”Zvezdani svod”; ”Čovek i delo”, 1956–57; ”La Maison du Cafe”, 1958). Paralelno s likovnim oslobađanjem on zapostavlja deskriptivnost, redukuje tonove, što je posebno naglašeno na početku njegove fotografske faze (”Teške suze”, 1961), da bi vrhunac postigao u poslednjoj grupi takvih dela (”Bliznakinje”, ”Sa druge planete”, ”Đavolica”, sve iz 1975–76). Čini se da je iznenadna sklonost ka simetričnosti, kao i grafičko svođenje na elementarnu crno-belu informaciju (cela serija rađena je s duplikat-rasterima, uglavnom uz preklapanje dva ili više negativa), došla kao rezultat zgušnjavanja iskustva, umetničkog i životnog.
Miloš Pavlović bio je zaista minuciozan tehničar: svaka njegova izložbena kopija odlično je napravljena, tonski izbalansirana, likovno zvučna poput dobro usklađenog akorda. Bio je tipičan predstavnik tzv. ”beogradske škole” fotografije, a Vojislav Marinković tvrdio je da je Pavlović bio i njen osnivač. Suštinski opredeljen za čistoću forme, uz to probirljiv i odlučan, bez obzira na to da li su u pitanju bile njegove ili tuđe fotografije (koje je birao kao član mnogobrojnih žirija), Pavlović nije propuštao radove u koje nije čvrsto verovao, koje nije mogao da brani.
Izložba, tumačenja, ocene
Iscrpna analiza stvaralaštva Miloša Pavlovića još nije obavljena. Izboru kakav je predočen na posthumnoj retrospektivnoj izložbi u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, 1986, nedostajao je kritički pristup (selekciju je za života uglavnom obavio sâm autor).
Fotografski rad Miloša Pavlovića, velikog maestra srpske fotografije, jedno je od poslednjih uporišta umetničke fotografije klasičnog koncepta. Njegovim odlaskom s fotografske scene, 1985, naznačen je početak kraja jedne epohe u našoj fotografiji u kojoj je fotografska slika svoj pomalo idealizovan sadržaj gradila na zgusnutoj likovnosti. Ostavio nam je veliko nasleđe, pa mu toliko i dugujemo. Biće potrebno mnogo truda i znanja da se glavnina Pavlovićevog opusa obradi, pokaže javnosti i stekne svoje trajnije mesto u literaturi, da tako izbegne sudbinu opusa nekih autora koje nezasluženo prekriva veo zaborava.
Francuski retuš
Pavlović je dobio veliki posao za Beogradski sajam da izradi više trometarskih kvadratnih panoa s fotografijama. Zajedno s pomagačem na tom projektu, Dragoljubom Tošićem, uradio je mamutske kopije, ali kad su fotografije osušene, pokazalo se da su prepune mrlja, dlačica i ogrebotina, što se i očekuje kad se negativ 6 x 6 cm poveća na fotografiju 3 x 3 metra. Pavlović je morao da se bavi nekim drugim poslom, a Tošiću je pripao zadatak da ”pokrpi rupe”. Ovaj je stavio dioptere, prionuo da retuš-olovkama i četkicama očisti svaku mrlju, i nakon pola dana rada jedva da je pokrio jedan kvadratni metar na prvoj od desetak ogromnih fotografija. Pavlović, uvek odmeren, učtiv, lepih manira, videvši skroman učinak, rekao mu je: ”Dragi kolega, trebalo je da koristite ”francuski retuš”: udaljite se od slike na četiri njene dijagonale, i ako s te daljine uočite ogrebotinu, nju pokrijete. Ostalo ne dirajte, ”ne vidi se iz aviona”!”
Goran Malić
