Bruno Barbey - Orijent i druge priče
Uporišna luka Bruna Barbia je agencija ”Magnum”, u kojoj je bio treći Francuz u Parizu od 1966. godine, posle Anri Kartije-Bresona i Marka Ribua. Njegova kuća s kulom i zvonikom, koja se nalazi na nekoliko minuta od Pariza, sakrivena je među drvećem. Krajem devetnaestog veka Parižani su tu dolazili na letovanje, da bi se sklonili od gradske vreve. Ta vila danas okuplja porodicu Barbi. Na verandi koja gleda na vrt, na velikom stolu za porodične obroke, otvoren je laptop na kome će prodefilovati najnovije teme: Brazil, Senegal, Severna Koreja, Istambul, Bugarska, Madagaskar. S leve strane nalazi se”minijaturna” kancelarija, s klaserima, plakatima, knjigama, koje su na sve strane, a Bruno Barbi ih je objavio dvadeset pet! S desne strane prostrani atelje u kome radi, opremeljen najsavremenijom tehnologijom: ”Kao i u vreme kada sam razvijao svoje crno-bele fotografije, nalazim zadovoljstvo u tome da budem kompletan autor. Od kadra, sve do objavljivanja/štampanja, ja zadržavam kontrolu. Nove generacije mašina omogućavaju mi da sâm napravim kolekcije fotografija. Imamo mogućnosti da izaberemo papire i podloge kakve želimo. Ja sam ”Maj 68” napravio na ceradi, koja je praktična jer nije skupa i može da se urola bez opasnosti da će se polomiti.”
Barbi već dve godine koristi digitalni fotoaparat i smatra ga revolucionarnim, budući da fotografu daje potpuno novu slobodu. ”Tehnika je toliko napredovala. Danas možemo da fotografišemo i u veoma teškim uslovima: noću ili u situacijama kada nesigurnost ne dozvoljava da se šetamo s previše upadljivim fotoaparatom. Štaviše, velika osetljivost opreme otvara mogućnost da se uhvate detalji koji se golim okom ne mogu ni videti.”
Ovaj fotograf, za koga se misli da je ”tradicionalan”, a veliki broj njegovih dela svrstava se među ikone najuspešnijih fotografija, uvek je bio ispred svog vremena. Tako je bio među prvima koji su pravili fotografije u boji. ”U Agenciji se nismo oko toga slagali. Kartije-Breson, zbog koga bih se uvek postideo, govorio je da je reč o komercijalizaciji. Boja je tada bila prezirana zato što je loše odštampana odavala pogrešan utisak. Ali on, mladić rođen u Maroku, koji je tamo živeo do svoje dvanaeste godine i proveo još dve godine pred kraj adolescencije, bio je duboko dirnut toplinom, vibrantnim tonovima koji opčinjuju slikare – npr. Matisa. On, fotograf koji je doživeo trijumf ovog hromatizma, vrlo brzo će ga iznuditi na svojim fotografijama. ”Nikada nisam razmatrao mogućnost da fotografišem Maroko u crno-beloj tehnici”, podvlači Barbej kako bi objasnio svoju preuranjenu naklonost ka koloru. Prva faza: Brazil 1966. godine, dva dečaka koja se grohotom smeju kupajući se u Amazonu. Zelena. Mlečno zelena. Plava. Oker. Pigmenti prašume.
Boja više neće napuštati Barbia, iako će i dalje praviti crno-bele fotografije. ”Maj ‘68”, na primer: noć, on odbija da koristi blic kako bi bolje uhvatio okolinu, odeću natopljenu mirisom suzavca, lažnu pres-karticu u ruci za ulazak u Bjankur, on ide svugde, sve vidi, on svedoči i, između ostalog, njegove fotografije služe kao materijal za bioskopske letke koji se dele u provinciji gde informacija zbog štrajka više ne stiže.
U Poljskoj nastavlja da sreće članove pokreta otpora, koji predstavljaju njegov fetiš krajem sedamdesetih godina. Prešao je 40.000 kilometara za osam meseci pod režimom koji baš i ne ohrabruje slobodu štampe, režimom generala Jeruzelskog. Da ne bi privlačio pažnju, Barbi je putovao kamping-kolima sa ženom i ćerkom čak i zimi, na –30 stepeni. On pravi portret zemlje koju će Solidarnost i Leh Valensa osloboditi od komunizma. ”Stranica istorije se ispisivala pred našim očima”, seća se on. Odmah je jedna knjiga bila posvećena njegovom svedočenju.
U priči o Brunu Barbi neizostavno mora da se pomene i njegova supruga Karolina Tjeno (Caroline Thiénot), koja je i njegova saradnica. Izuzetno energična, srdačna, često ga prati kad pravi reportaže. Upravo je munjevito prošla kroz sobu da kaže da izlazi.Zatim poziva supruga da pokaže svoj Olympus pregažen bornim kolima, suvenir iz Golfskog rata u kompresovanom obliku, nalik figuri koja se dodeljuje dobitnicima filmske nagrade Cezar. Bruno Barbi je podigao pogled, nasmejao se, progovorio nekoliko umirujućih reči u vezi sa korpom za smeće koju je pas iskidao i nastavio s pričom. On lepo priča, blagim glasom, opisuje preciznim rečima, kao da se sve juče dogodilo.
Barbi, smiren čovek odan dugoročnim projektima, upao je u ”vruću reportažu” povukavši ”Magnum” sa sobom u to. Sa zlatnim dobom fotožurnalizma, groznica je obuzela novine. Oni poručuju teme, daju garancije, široko otvaraju svoje stranice. Reporteri krstare planetom. Barbi objavljuje fotografije u najprestižnijim novinama. Pazite, on nije ratni fotograf. Bar ne u duši. Sve ga od toga udaljava. Čak i za vreme avanturističkog perioda kada je ”pokrivao” konflikte, nasilje ga je revoltiralo. Ali, on je u Bijafri, u Vijetnamu, i među prvim novinarima koji prave reportaže o Palestinskom problemu 68/69. godine. I u Nigeriji, Bangladešu, Kambodži, Severnoj Irskoj, Iraku, Kuvajtu. ”U stvari, mnogo sam se rasplinuo, umesto da se posvetim jednoj temi. Posle toga vratio sam se u Maroko gde sam bio dosledniji u poslu.” I zaista, taj posao trajao je trideset godina. U uvodu svoje knjige ”Maroko”, objavljene 2003, za koju je Žan Mari Gistav Le Klezijo uređivao tekstove, Barbi objašnjava da je na njoj počeo da radi kada se sa suprugom Karolinom vratio u svoju rodnu zemlju.
Ranije, pre zahuktalog traganja za ”aktuelnostima”, odredio je svoj pravac i gledište. 1959. godine Barbi se upisuje u Umetničku školu u Veveju, u Švajcarskoj. ”Ta škola važila je za jednu od najboljih u Evropi, što i nije bilo teško – bila je jedina. Žan-Lu Sjef (Jean-Loup Sieff) je izašao iz te škole, dve ili tri godine pre mene.” Dok njegovi prijatelji postaju zvezde modne reklamne fotografije, njegovi snovi ne zaustavljaju se na salonima i modnim revijama. Sama ideja o takvoj budućnosti ga opterećuje. Naviknut je da putuje i da otkriva, naklonjen sportu, mladalački dani mu daju krila. Najpre u bukvalnom smislu: s diplomom pilota koju je dobio sa 16 godina u Tandžeru sanjao je o vazduhoplovstvu, ali je veoma brzo procenio da je život vezan za letove dosadan. Bio mu je potreban prostor, svakako, ali i nezavisnost i distanca koja omogućava promišljanje. Fotografija je mogla da proširi taj horizont. Ali ne kako je to zamišljao u Veveju. Nesrećni Barbi seda s vremena na vreme za volan jedne stare ”bube”, odlazi u Italiju i posmatra život kroz svoj objektiv. Upravo tada je Rober Delpir objavio ”Amerikance” Roberta Franka, pripremao ”Nemce” Renea Burija. Barbiev rad ga je zainteresovao. Pao je dogovor, Delpir će objaviti ”Italijane”. Tokom dve godine Barbi priprema ovaj projekat. Delpir mu pruža malu finansijsku podršku, a ostatak sâm ulaže. Da budemo precizniji: sam razvija filmove, sam pravi kontaktne kopije i sva povećanja koja su danas poslastica za kolekcionare, a njegove fijoke obiluju ovakvim materijalom. Svakog meseca lično pokazuje svoj rad Delpiru. ”U to vreme, naglašava on, bio sam pasionirani ljubitelj kinoteke, odlazio sam u Šampolion, u kinoteku, bio sam fasciniran neorealističnim italijanskim filmom: Roselinijem, Vitorijom De Sikom i ostalima, zatim Pazolinijem, Felinijem. Oni su u meni probudili želju za fotografisanjem. ”Štaviše, Italijani tada nisu imali kompleks od fotografije. Oni gledaju direktno u fotoaparat, osećaju se dobro u svojoj koži, dobro u svom životu... oni vole život. Ostaje samo da se ”uhvate” takvi kakvi jesu. U nekim zemljama, a iskustvo Bruna Barbia to potvrđuje, situacija je suprotna. ”U Maroku, kako je predstavljanje ljudske figure po Kuranu zabranjeno, ima oblasti u kojima ljudi kamenuju fotografa. Drugde mu traže novac. U Aziji, nema problema, prave se da ga ne primećuju. U Brazilu, biti fotografisan jeste velika čast. Tamo podižu palac u znak odobravanja i traže da ih ponovo fotografišete. U Francuskoj? Jednostavno rečeno, mislim da je komplikovano. Čuveno pravo na sliku opravdava često bilo kakvu glupost. Pod teretom hajke nemoguće je dokumentovati život onakav kakav jeste. Evo jednostavnog primera: za omot neke knjige objavljene 2002, ”Banda iz dragstora”, izdavač ”Denoel” uzeo je jednu od mojih fotografija snimljenu 1966. Od jedne grupe od desetak adolescenata ostalo je troje. I tako, dvojica su me tužila. Trideset šest godina kasnije!”
Fotografije koje pravi o Parizu i paru Sartr-Bovuar, pravna služba izdavača odbacuje: na njima su prikazani ljudi. Naročito na javnim mestima – Kupola, Dom... svuda su ljudi koji prete da napadnu! ”Tako sam se ponovo okrenuo fotografisanju praznih prostora. Kada vidimo šta su mogli da urade Duano (Robert Doisneau) i ostali pedesetih godina, sve te lepote prirodnog i živog, ne može se sa sigurnošću tvrditi da nešto slično postoji u 21. veku.”
Barbi se ne deklariše kao fotograf humanista.
On se uvek interesovao za ljude, ali i za arhitekturu, umetnost, književnost, poeziju. Njegov vizir nikada ne ograničava njegovu viziju, on je prenosi. Siguran da će uvek pronaći prolaze koji vode do kvalitetnih fotografija, Barbi izgovara poslednju šalu: ”Danas više ne možete da fotografišete, jer uvek ima fotografa u kadru.”
Žoel Odi (Joëlle Ody)
