Miloš Bičanski - Život kao tema
Miloš Bičanski nije imao san da postane fotograf, jednostavno se dogodilo, možda iz inata roditeljima jer, biti fotograf, za njih je značilo imati fotografsku radnju. Upravo suprotno, Miloš nikada nije želeo da bude na jednom mestu i da se povinuje svakodnevici života. Traganje za pričama iz života oduvek je bio njegov imperativ, pa tako kaže da se dokumentarnom fotografijom bavio oduvek, od prvih kadrova još iz srednje škole. Profesionalni angažman dobio je kao fotoreporter 1991. u najtiražnijem časopisu bivše Jugoslavije – Nada. Godine 1996. prelazi u dnevne novine Blic i istovremeno započinje saradnju s međunarodnom foto-agencijom EPA. U Atinu odlazi 2001. i od tada radi za veliku svetsku foto-agenciju ”Getty Images”. Kao i svakom fotoreporteru, mesto boravka nije presudno jer su ”walking boots” (čizme za šetnju) i foto-torba uvek okačeni o čiviluk, jer se s njega lako mogu skinuti. Ipak, uslovi za rad od presudnog su značaja za kvalitet koji se priželjkuje, ali i očekuje. Na pitanje zašto se odlučio da živi u Atini kaže da: ”Za razliku od nas, Grci cene fotografe i fotografiju i ne drže ih za špijune, izdajnike i neprijatelje. Takođe, prezentacija i vrednovanje fotografije na visokom je nivou: u Solunu postoji Muzej fotografije, svake godine održava se bijenale,u Atini je u jesen mesec fotografije, postoje razni seminari na kojima gostuju svetski fotografi i urednici prestižnih časopisa. Udruženje fotoreportera Grčke veoma je aktivno – organizuje grupne izložbe, seminare...
U gradu su galerije koje podržavaju fotografiju i reprezentativni muzej “Emanuele Benaki” koji svake godine predstavi jednog ili dva svetska fotografa.”
Ipak, s načinom rada nije zadovoljan. U Grčkoj postoji pet-šest velikih dnevnih novina koje se koriste uslugama tri-četiri domaće ”news” agencije, nekoliko sportskih agencija i četiri svetske. Novine nemaju svoje fotografe, pa tako ostaje mogućnost da se radi ”na kilo”, gde kvalitet nije mnogo bitan, ili da se sarađuje s nedeljnim i mesečnim časopisima, gde urednici svojim izborom fotografija sruše kvalitet date reportaže. Nekompetentnost i nestručnost ljudi umnogome podseća na situaciju kod nas. Zbog svega toga Miloš retko sarađuje s grčkim časopisima, već pretežno sa stranim.
Ta saradnja u znatnoj meri definiše teme i priče za reportaže jer bez zainteresovanih kupaca fotografije ostaju u fioci, ili bolje reći, u računaru. Ipak, neke priče predstavljaju poseban izazov koji ga motiviše da uloži sve u tu reportažu zato što zna da ono što je dobro urađeno – fotografisano, ima svoju prođu i vredi se za njega boriti. A da bi to zaista bilo dobro, treba se pripremiti, informisati, jer osnova dobro ”pokrivene” priče ili nekog događaja leži u dobroj komunikaciji s ljudima. Da bi fotograf ostvario tu komunikaciju, mora da poznaje njihove običaje, kulturu, način života, probleme... Da bi sakupio što više informacije, Miloš najčešće koristi internet ali i svoju kolekciju knjiga, tako da se neke ideje rađaju inspirisane radom drugih fotografa, pre svega njihovim pristupom nekoj temi.
Trenutno se sprema da fotografiše u Južnoj Srbiji. Iz iskustva zna da će mu biti neophodna tri-četiri odlaska da bi snimio tačno ono što želi: ”Prvi susret je međusobno upoznavanje. Sledeći put već je lakše, ideja o načinu snimanja je jasnija, može da se snimi ono što je propušteno, ponovi ono što nije uspelo i sve to uz mnogo lakšu komunikaciju jer više nisam stranac. Ljudi postaju opušteni i prirodni pred fotoaparatom jer imaju poverenja u mene.
Na primer, reportaža o Boru bila je posebno osetljiva tema. Za nju mi je trebalo oko desetak dana. Borani su bili skeptični i zatvoreni prvih nekoliko dana. U takvim situacijama uvek angažujem ”fixera”, nekog lokalnog ko je komunikativan, ko poznaje ljude, i dok on priča s ljudima, ja fotografišem. Takođe, mislim da ljudi osete da li si u redu ili ne samim tvojim kretanjem, kako im pristupaš, kakav odnos imaš prema njihovom životu. Kada sam fotografisao Bor, bilo mi je bitno da shvate da sam tu da bih zabeležio nešto što svi u Srbiji znaju, ali mu okreću leđa jer je to najlakše rešenje. Želeo sam da prikažem kako izgleda biti stanovnik grada u kojem te svakodnevno truju, gde se život sveo na puko preživljavanje. Kako izgleda biti radnik u zapuštenoj fabrici gde su uslovi rada i života ravni nuli! Kada su shvatili moju ideju, a pošto mi nije bio odobren pristup u RTB ”Bor” kakav sam tražio, sami radnici prokrijumčarili su me u kompleks fabrike i rudnika i pokazivali mi gde i kako rade.
Sasvim suprotno, veći deo priče o požarima u Grčkoj snimio sam za samo dva dana. Taj zadatak bio je težak i veoma uzbudljiv. Bio je kraj avgusta i već je bilo velikih šumskih požara tog leta, naročito oko Atine, ali ovaj na Peloponezu opasno je ugrozio život stanovnika nekoliko sela. U toku noći čak četrnaest osoba izgubilo je živote pokušavajući da izađu iz sela Artemide. Kada sam ujutro stigao pred selo, ugledao sam silne novinare i televizijske ekipe. Staro pravilo kaže: gde ima puno nas iz medija, tu nema dobre fotografije! I tako smo nas troje seli u auto i krenuli put drugog sela gde mediji još nisu stigli. Pošto smo prvi ušli u selo koje je preživelo pakao tokom noći, zatekli smo stanovnike kako pokušavaju da se vrate u normalan život: prebrojavaju se, raspituju o susedima, tresu se od šoka. I sad ja treba da fotografišem nekoga ko se celu noć borio za goli život, čija je imovina izgorela i ostao je bez ičega, i povrh svega, njegovih četrnaest komšija izgorelo je pokušavajući da pobegnu od vatre. U takvim situacijama treba stvarno znati šta želiš da pokažeš na fotografijama – uvek težim da istaknem dostojanstvo tih ljudi koje dolazi do izražaja u ovako ekstremnim situacijama. U selu smo se zadržali dok nisu stigle televizijske ekipe. Od meštana smo saznali za jedno manje selo Smerna, koje je isto tako bilo ozbiljno ugroženo. Tek kada smo ušli u selo, shvatili smo da nas je vatra pratila i da je put za nazad presečen vatrom. I tako sam se našao u selu okruženom vatrom. Čudan je to osećaj kada ispred sebe imaš vatreni zid visok pedesetak metara i kada svi beže na jednu stranu, a ti na drugu samo da bi nešto fotografisao. Pri tom si svestan da je situacija ozbiljna i da nema nikog ko ti može pomoći. Srećom, na snimanje sam došao pripremljen. Imao sam veliku maramu koju sam natopio vodom i obmotao oko lica da bih mogao da dišem i budem u tolikoj jari i dimu. Kasnije sam saznao da je temperatura bila preko 50 0C! Svakog trenutka imao sam minimum dva litra vode u rancu i isključivo pamučnu odeću (ništa plastično ni blizu mene, pogotovo ne sportske patike). Malo zahvaljujući sreći, ali i instiktu, uradio sam dobar posao i snimio fotografije koje drugi nisu imali. Na kraju sam bio veoma zadovoljan.
Jednom drugom prilikom, kada je goreo Nacionalni park ”Parnita” pored Atine, svi fotografi snimali su vatrogasce kako se bore s vatrom. Bilo je tu dobrih fotografija, ali sve vreme nešto mi je nedostajalo. Otišao sam nezadovoljan i dalje razmišljajući šta drugo da snimim što ostali nemaju. I tako, u zoru, kada je vatra već protutnjala i svi otišli da pošalju svoje fotografije agencijama, seo sam na motor i zaputio se pravo u izgorelu šumu. Tu sam našao srnu i srndaća kako u izgoreloj šumi traže vodu. Istog trenutka znao sam da je to ono što sam tražio – za tu fotografiju dobio sam treću nagradu na China Press Photo.”
Nažalost, ne tako često, fotoreporteri imaju priliku da snimaju i vesele događaje kao što je Miloševa reportaža ”Grčke boje”. Kako kaže, lepo je, za promenu, raditi na priči gde su svi nasmejani, veseli, sretni. Svi luduju i uživaju, što se najbolje odslikava na licu devojke koja se našla na naslovnoj strani časopisa Refoto 2006. godine.
Kao srpski fotograf u Grčkoj, Miloš Bičanski uspeo je da objavi svoje fotografije u brojnim svetskim časopisima, da osvoji mnoge prestižne nagrade, ali i dalje žali što svoje reportaže ne može da plasira u srpskim medijima na visokoprofesionalan način. Po njegovim rečima, za lošu poziciju fotografije kod nas krivi su sami fotografi svojim neangažovanjem ali isto tako i kulturne institucije koje ne učestvuju u plasiranju fotografije skoro uopšte. Celokupna svest o fotografiji, njenom značaju i vrednosti, mora znatno da se promeni da bi fotografi iz Srbije objavljivali svoje fotografije u celom svetu.
Razgovor vodila: Ivana Tomanović
