Jedno od najvažnijih pitanja u fotografiji jeste kako pomoću nje preneti sopstveni stav o stvarnosti koja nas okružuje. Bez tog stava, fotografija koju snimimo zapravo i nije naša. Ona je proizvod fotoaparata, popularnih tehnika i pravila, a ne uma. Da bismo znali kako da taj stav upišemo u fotografiju, prvo ćemo videti kako da ga pročitamo

Čitanje fotografije
Kada posmatramo fotografiju, prvo ćemo uočiti njene formalne kvalitete: motiv, kompoziciju, ton i kontrast. Verovatno ćemo formirati neko opšte mišljenje – da li nas fotografija privlači ili ne. To je prvi stepen našeg čitanja fotografije kada na nas deluje mahom nesvesno, pojedinačnim i grupnim simbolima, i proizvodi određene emocije. Te emocije su specifične za svakoga od nas jer su i naši ”sistemi za čitanje” vrlo kompleksni i uslovljeni brojnim faktorima: obrazovanjem, vaspitanjem, iskustvom, psihičkim stanjem, ekonomskim, verskim, političkim i društvenim položajem, inteligencijom itd. Kontekst u kome se fotografija konzumira takođe je bitan faktor, pa tako istu fotografiju drugačije tumačimo ako je objavljena u novinama, a drugačije kada je vidimo na umetničkoj izložbi.
Drugi stepen čitanja fotografije bio bi analitički. Tada pokušavamo da prepoznamo sve elemente na fotografiji, dovodimo ih u vezu... Analizirajući stilsko oblikovanje fotografije (kompozicija, ton i kontrast, dubinska oštrina, odnos linija i površina, ekspozicija...), otkrivamo stav koji fotograf ima prema tom motivu. Da li slabim kontrastom naglašava melanholičnost ili depresiju, jakim bojama histeriju, ”slučajnim” kadrovima neuhvatljivost ili haos, malom dubinskom oštrinom nejasnoću, osećaj haluciniranja ili nešto treće? Prepoznajući sve te simbole (kodove) koji se nalaze u fotografiji, postižemo bolje razumevanje. U tome nam može pomoći i psihoanaliza, zahvaljujući kojoj u vezu s fotografijom možemo dovesti i način života fotografa, njegovo ekonomsko stanje, veroispovest, obrazovanje, te sve ostale faktore koji svakako utiču, svesno ili nesvesno, na konačnu fotografiju.

Breson je, na primer, u svetu video haos koji najpre treba ”ukrotiti” likovnim putem – kompozicijom. Naći red u neredu ima svoj humanistički karakter. Međutim, šta ako je vaš stav da je svet potpuno nepredvidiv, haos u kome se stvari dešavaju bez ikakvog reda, te da je naša navodna moć da taj nered ukrotimo samo prividna? Kompozicija sa savršenim odnosom linija i površina tada ne bi imala smisla. Nepredvidiva kompozicija, elementi koji su tu ”slučajno”, ljudi u atipičnim pokretima, deformisana boja... sve su to simboli čijim pravilnim upisivanjem dobijamo fotografiju koja odražava naš stav po kome je haos nemoguće urediti. Drugi problem je to da li je taj stav ispravan ili ne.
Slično tome, postoje i različita shvatanja o fotografisanju portreta. Ričard Avedon poznat je po svojim portretima na beloj pozadini, dok je Helmut Njutn postao slavan po portretima u ambijentu. Tu se radi o dva stava: na beloj pozadini do izražaja dolazi portretisana ličnost, jer nema ničeg drugog što bi joj smetalo; nasuprot tome je stav da ”ljudi ne žive na beloj pozadini”, pa tako ambijent u kom oni borave dosta govori o njihovoj ličnosti. Na fotografijama Ričarda Avedona vidimo ljude naspram bele pozadine; oni potpuno otvoreno stoje i gledaju u nas. Ogromna količina detalja na licu, koje beleže fotoaparati velikog i srednjeg formata, ne dozvoljavaju ni jednoj sitnici da promakne. Ovde vidimo stav koji proističe iz fiziognomije: karakter osobe može se pročitati sa njegovog lica. Avedon je uglavnom radio fotografije velikog formata, što dodatno naglašava njegov stav o važnosti detalja. S time se možemo, ali ne moramo složiti. Uostalom, fiziognomija je svojevremeno i sama bila osporavana kao nauka. Možemo reći da je lice samo jedan deo rečenice kojom opisujemo nečiji karakter. Gde ta osoba živi, kako se kreće, na koji način doručkuje ili spava? Sve nam to može poslužiti da je detaljnije opišemo. S takvim stavom nas neće zanimati portreti na beloj pozadini – čak nam mogu delovati neubedljivo i ”bezlično”...

Darko Stanimirović