Aleksandar Aca DOLGIJ (1931–2009) arhitekta, majstor fotografije
Aleksandar Dolgij ostavio je vrlo lep i zapažen trag u istoriji srpske fotografije druge polovine 20. veka. Baveći se prevashodno ženskim licem i telom kao nadahnućima, za razliku od svih drugih domaćih portretista, ili akt-fotografa koje poznajemo, nije žensko lice i telo video drugačije nego kao idealizovanu formu, a model kao nevinu muzu. Ne jednom govorio je da je žena ugrožena sa svih strana, i da njegove fotografije treba čitati kao podršku njenom osamostaljenju. Njegovo poštovanje za ”slabiji pol” pokazano je i kroz naročit vid shvatanja akt-fotografije, koja uvek u sebi više skriva nego što otkriva, što nam pre pokazuje uzdržanost, pa i dobar ukus fotografa Dolgija, nego sramežljivost modela. Mi, zapravo, do Dolgija nismo imali stvaraoca koji je s tako malo likovnih sredstava davao toliko emotivne i lične fotografije. On je samo menjao modele, i poneke stilizacije, ali suština njegovog stvaralaštva nije se menjala. Bio je dosledan u izrazu, radio je na osobeno lirski način, pre svih modnih i pomodnih krikova, danas aktuelnih, uneo je nekakav svoj retrostil i to u vreme kad su svi drugi akt-fotografi težili da svoje modele uvode u neobične ambijente: među oštre stene, u kotlarnice, podrume... Dolgij je doprinosio poeziji fotografskog portreta i akta, a da li je u tome samonikao, ili se u njegovim delima odslikavaju sećanja na studentske posete antičkim spomenicima, vežbe večernjeg akta s Akademije, ili citati starih umetnika fotografije – to ćemo možda jednom saznati. Do tada, neka ovo podsećanje bude izraz poštovanja za maestra svetlosti i senke Aleksandra Dolgija, koji je oplemenio ne samo jedno razdoblje srpske fotografije nego i nas koji smo s njim drugovali.

G. Malić