Od najranijih vremena čovek je želeo da gleda u daljinu a da se ne pomera, bilo zbog fizičke nemogućnosti, sigurnosti, znatiželje ili lenjosti. Za potrebe morske navigacije stvoreni su teleskopi koji su približavali udaljene objekte radi uočavanja detalja. Posle teleskopa pojavili su se dvogledi, kojima se gledalo sa dva oka, dok je naziv ”teleskop” ostao za optičku napravu koja služi za znatnija uvećanja i kroz nju se gleda jednim okom. Tako postoje astronomski teleskopi, dok se dvogledi prodaju za posmatranje udaljenih predmeta, npr., publici u pozorištu, turistima...

Neprijatelji kvalitetne fotografije teleobjektivom
Pod uticajem političkog rečnika, možemo te ”neprijatelje” da svrstamo na unutrašnje, spoljne i lične. Unutrašnji neprijatelj na prvom mestu jeste hromatska aberacija. To je greška sočiva ili optičkog sistema koja se ogleda u tome da su konture oivičene spektralnim ili duginim bojama. Kod teleobjektiva ova greška izraženija je nego kod objektiva kraće žižne daljine, i radi njenog korigovanja moraju se koristiti specijalna stakla malog rasipanja, koja veoma utiču na cenu teleobjektiva. Znači, protiv tog unutrašnjeg neprijatelja ne možete da se borite, ako govorimo o jednom određenom proizvodu. Kada platite više, onda imate manju hromatsku aberaciju. Hromatska aberacija je kritična kada postoje konture naspram svetle površine, jer se tada najviše prikazuje. Zatvaranjem blende ona se donekle koriguje. Ostale greške koje znamo iz optike kod teleobjektiva manje su izražene.
Spoljni neprijatelj je izmaglica, zatim topao vazduh, čega nismo svesni ako snimamo normalnim ili širokim objektivom. Oni se pokazuju kroz uništavanje boja – sve boje postaju pastelne, neizražajne kada se snimaju kroz izmaglicu ili pak konture igraju u toplom podižućem vazduhu, pa se deformišu ili postaju neoštre. Protiv ovog ”neprijatelja” možete da se borite samo izborom vremena kada snimate.Lični neprijatelj ste vi sami i vaša drhtava ruka. Važnost ovog ”neprijatelja” iziskuje posebno razmatranje...

Zašto su fotografije neoštre
Ako se slika koju objektiv projektuje na film ili senzor pomiče tokom ekspozicije, rezultat je zamrljavanje dobijene slike. Na engleskom jeziku to se zove ”blur”. Fotografija može da postane neoštra zbog:
1. pomicanja fotoaparata prilikom eksponiranja; 2. pomicanja predmeta dok je fotoaparat statičan 3. netačnog uoštravanja.
U prvom slučaju, ako fotografiju povećamo na ekranu računara, videćemo da je više neoštra u jednom pravcu, znači da se projektovana slika pomerala u tom pravcu tokom ekspozicije.
U drugom slučaju vidimo da su predmeti koji stoje – oštri, dok se neki pokretni predmeti prikazuju neoštrim. To je najčešće slučaj prilikom snimanja sportskih događaja, trka, ali i dece, koju je teško držati mirnim.
Kod netačnog uoštravanja vidi se da je na jednom mestu oštrina zadovoljavajuća, dok na drugom nije. Znači, ili smo mi uoštrili na pogrešno mesto ili je fokusna tačka fotoaparata (kvadratić koji vidimo u tražilu) bila na mestu na kom nismo želeli oštrinu. Ova neoštrina može da bude i posledica nedovoljne dubinske oštrine, o čemu je bilo reči u broju 47 (april, 2008) našeg časopisa. Zatvaranjem blende izražajnost ove neoštrine smanjuje se, ali, ako se zatvara blenda, vreme ekspozicije se produžava, pa je time negativan uticaj na prve dve opisane neoštrine veći.
Prvi i treći uzrok neoštrine manje su izraženi kod kraćih objektiva, normalnih ili širokih, dok su kod teleobjektiva ova dva veoma izražena, prvo zbog manjeg vidnog ugla, a drugo – zbog male dubinske oštrine. Ne treba da me pogrešno razumete: ova tri uzroka postoje uvek, prilikom svakog snimanja, samo se kod snimanja teleobjektivom više izražavaju.
Iz gornjeg razmatranja isključili smo ostale uzroke neoštrine koji nisu vezani za objektiv...

Svetislav V. Dragović