Dragan S. Tanasijević - Pod tragom svetlosti
Postoji ne mali strah od fotografisanja. Fotografisani hoće da nametne svoju predstavu o sebi kao odlučujuće viđenje. Neće mu smetati ulepšana slika, ali hoće ona koja otkriva njegovu tamniju stranu. Čovek se, izgleda, nesvesno opire prepoznavanju skrivenog i potisnutog. To je i razumljivo kada se zna da fotografisanje znači i prisvajanje fotografisanog i moć nad njim. To je utoliko i veća moć ukoliko je umetnik–fotograf obezbedio odblesak istine o biću.
Nevolje nastaju i zbog toga što čovek ne ume da vidi sebe samog. To što on vidi u ogledalu nije ništa drugo do njegova maska. Bela Hamvaš, mađarski mislilac–marginalac, uverava nas da ogledalo ne pruža mogućnosti da se suočimo sa sobom, da vidimo sebe jer ”iskrivljeni ugao” ogledala ne stiže do čovekovog Ja nego do njegove maske. Po njegovom mišljenju, ogledalo je lažno i skriva istinu. Maska hoće da prevari. ”Istina maske”, kaže mađarski umnik, ”ne odnosi se na ono što kazuje jer kazuje laž, nego na ono što skriva, jer krije istinu”. Fotograf umetnik, kakav je Dragan S. Tanasijević, traga za skrivenim bićem, za personom koja prebiva iza maske. Njemu je stran Muzilov čovek bez svojstava, baš kao i zavodljive laži, energija simulacije, prazne forme i estetika ružnog. Stići do čovekovog identiteta, do njegove tajne, značilo bi ovladati krajnostima neprozirnih suština, dospeti do središta čovekovog lavirinta. To je već deo duhovne geometrije, koju niko nije, do kraja, savladao. I pokušati, svakako, ima smisla.
Da li fotograf umetnik, doista, može stići do duhovnosti osećajnosti fotografisanog, do srži njegove duše? Na ishod ovog susreta veliki uticaj imaju: neprozirna stvarnost ”modela”, interiorizacija njegove životne situacije, istraživačka strast i stvaralačka posvećenost. Sve je to samo deo kompleksnih odnosa koji onemogućavaju ili omogućavaju uspostavljanje kreativnog reda i psiholoških pretpostavki za predstavljanje živog ”objekta”, što nikada nije isto što i predstavljanje mrtvog sveta. Uopšte, takvo predstavljanje uvek je drugačije od ostale ”građe”, i neuhvatljivije, zbog toga što njeno pojavljivanje prati i stalno nestajanje. Ako je umetnikova pažnja usredsređena, kao što je slučaj s Draganom S. Tanasijevićem, na značajne ličnosti javnog života, onda je reč, da bi paradoks bio potpun, o osobama koje su najčešće i zaštićene od prodora svetlosti u crnilo njihovog života. Ako umetnik, međutim, ne uspostavi odnos s ”modelom”, ako ne dođe do uzajamnosti – nema ništa od neposrednosti i uspeha. Kada se fotografisani zatvori u svoju ličnost, u svoju tvrđavu, koju nije lako zaposesti, onda nema ništa od stvaralačke realizacije, a ni od snage umetničkog izraza.
Tanasijević je shvatio da od verodostojnosti, spontanosti i iskrenosti te komunikacije zavisi ishod njegovog poduhvata. Pri tom, on se ne služi nikakvim lukavstvom, niti bilo kakvim nagovorom. On se i ne trudi da uspostavi konvencionalnu, rutinsku i praznu komunikaciju. Sva njegova veština sastoji se u tome što ništa ne radi kao prinuda i kao formalnost. Njemu je najvažnije da se u susretu s fotografisanim pojavi baš ono što zna da nestane, što je u dubinama bića. Za stanje prepoznavanja neophodna je i sloboda i poverenje, toplina i otvorenost. Tek iz takve uzajamnosti rađa se umetničko delo koje može da iznenadi i navede na razmišljanje.
Draganu S. Tanasijeviću poodavno je postalo jasno da umetnik koji ima ambiciju da pripadne autentičnom svetu umetnosti ne bi smeo da ponavlja već realizovane ”koncepte”, niti da tavori u opštim mestima obezličenog stereotipa. Da bi iskoračio do novih stvaralačkih mogućnosti, umetnik je tu da se suprotstavi konformizmu i duhu gotovog rešenja. S takvim opredeljenjem Tanasijević je i krenuo u nove, nepoznate likovne doživljaje.
Pokazalo se da nije važan samo njegov duhovni identitet i umetnički stav, već i njegova saznajna strategija. Edgar Moren kaže da čovek ostaje nesposoban da dobro vidi dok ne vidi sebe. Moramo svoj duh staviti u pokret da bismo proverili oči, kao što moramo oči staviti u pokret da bismo proverili duh. Iza umetničke fotografije Tanasijevića stoji snaga umetnikove personalnosti i strategija prepoznavanja tajne bića. Zato on i ne pristaje na lice masku. Njega ne interesuje bukvalna identičnost–kopija, pa ni spoljašnjost fizionomije. On je zaokupljen unutrašnjom fizionomijom, unutrašnjom stvarnošću ličnosti. Tu je već najbliži ideji Dajan Arbus o tome da je fotografija ”tajna o tajni”. Nastojanje da se zaviri u tajne tuđih života navela je Žana Ženea da kaže o svetu da je posle pojave fotografije postao javna kuća bez zidova. Fotograf umetnik vreba tajnu i nepoznato, ali i sâm ostaje zagonetka i tajna. Stiče se utisak da u traganju za čovekovom tajnovitošću Dragana S. Tanasijevića najviše inspiriše čovek kao fantastično biće, jer veruje da on i jeste važan deo univerzuma fantastike. Pjer Mabij smatra da je duhovno jače od materije, a zna se da je unutrašnje važnije od spoljašnjeg, da razuzdanost strasti deluje snažnije od čovekove racionalne i uljudne ceremonije.
Čini se zato da Tanasijeviću nisu bliska isključiva stanovišta polarizacije. U njima se fotografija vidi ili kao do kraja precizan i racionalan čin inteligencije i svesti, ili kao ”preintelektualno”, to jest, intuitivna sfera ljudske komunikacije. On zna da su ove dve sfere isprepletane i neraskidivo povezane, zato ih i ne razdvaja. U njegovom fotografisanju očigledno su u igri iskustva i svesnog i nesvesnog, racionalnog i iracionalnog, svet preslika i simboli savremenosti.
Njegova umetnost u izvesnom smislu označava i kontinuitet i diskontinuitet s tradicionalnom fotografijom. Ako ima svoje uzore, onda bi ih trebalo tražiti u našem Anastasu Jovanoviću i Jusufu Karšu, umetniku jermenskog porekla.
Povodom najnovije izložbe portreta Dragana S. Tanasijevića, ponovo se može postaviti pitanje da li umetnik svojim delom kazuje sebe ili ono što predstavlja. Ako je reč o stvaralačkom činu, umetnik uvek kazuje sebe. On se ne poistovećuje s portretisanim, ne gubi se u njemu, a ne bi ni smeo da podlegne poistovećivanju i opsesivnom vezivanju. On mora da sačuva distancu, koja mu omogućava kontrolu i samokontrolu. Njegova fotografija nastaje iz prostora koji je oslobođen za osećajnost i fantaziju, za umetnikov unutrašnji svet. I zato, kad na fotografiji ne vidimo ličnost umetnika, ne vidimo ni ličnost koja je fotografisana. Otuda je i prihvatljivo mišljenje da fotografija ”odslikava”, koliko ”model”, toliko i umetnika. To nam potvrđuju najvrednija dela Dragana S. Tanasijevića.
Šta se dešava u tamnoj komori kada umetnik ostaje sam sa sobom, kad okončava svoju umetničku vizuelizaciju, kad ”vaja” svoju sliku – teško je reći. Može se pretpostaviti da se on, tamo, u mraku, igra svetlošću. O crnoj gami na njegovim fotografijama, kao crnoj svetlosti, vredelo bi posebno pisati, baš kao i o njegovom smislu za detalj, za nezaobilazne ruke. I oči. Oči su na njegovim portretima toliko važne valjda zbog toga što one ”zbore što im duša kaže”. A ruke ”kao dva stvora” i kao ”dva cveta” (Meša Selimović) snažno oživljavaju njegovu celinu portreta i doprinose njegovim kompozicionim vrednostima.
Portreti studije Dragana S. Tanasijevića, usredsređeni na poznate ličnosti i zanimljive ”tipove”, pokazuju koliko je fotografija portret ”teška umetnost”, ali i koliko je zahvalna kad se njom bavi esteta, umetnik od duha i duše. Zato ovom fotografu umetniku, izgleda, najviše smetaju krutost i hladnoća portreta. Njegovi portreti su važan deo individualnih životopisa markantnih ličnosti savremenosti, ali i deo ovovremene duhovne memorije, njen istorijski i umetnički dokument. A buduće generacije će reći: što je nekad bilo – ponovo je tu. Sve kako je bilo – jednostavno i sugestivno.
I ništa više nije kao što je bilo.
Ratko Božović
