Miroslav Jeremić - Anatomija pejzaža
U fotografijama pejzaža Miroslava Jeremića očitava se višeslojnost namera. Optička fascinacija, likovna strukturalnost, nehatni istoricizam i simboličke vrednosti čine okosnicu serijala koji on uporno stvara dugo godina. Do nekih fotografija Jeremić dolazi sasvim spontano, druge izviru iz same prirode motiva, ali najveći deo osmišljavan je izuzetno pažljivo i veoma dugo. Optička fascinacija, sklonost ka izrazito vizuelnom poimanju sveta opredelila je autora ne samo na strukturiranje ciklusa pejzaža već i na izbor karijere. Kroz fotografiju on uspeva da opredmeti svoje tajne strasti – ljubav prema prirodi, botaničarsku radoznalost, preciznost i duboko iskreni umetnički poriv. Prizori koje fotografiše sažimaju u sebi dinamičnu strukturu, kolorističku impresiju koju ponekad pojača korišćenjem kontrasvetla, dok sliku istorije planete bez premišljanja i spontano smešta u plemeniti ruj koji je uspeo da preživi ledeno doba.
S druge strane, pojedine fotografije koristi kao svojevrstan poligon za istraživanje klasične kompozicije, ali ne propušta priliku da nadmoći planinskog vrha suprotstavi krhke endemske karanfile. S renesansnim oduševljenjem, briljantno dočarava elemente vazdušne i linearne perspektive, ne zaboravljajući, pri tom, na težinu koju imaju vertikalno uzdignuti endemski jablanovi.
U istoricizam autor zalazi nesvesno. Hodajući s fotoaparatom kroz krajobraze, hotimično odabira likovne strukture koje su već nebrojeno puta opservirane. Poput Botičelija pribegava delimičnoj idealizaciji ili u Pizanelovom maniru, precizno i bez insistiranja na dubini, promatra elemente pejzaža. Ponekad naglasak stavlja na atmosferu i svetlost, racionalno organizuje planove i evocira čistotu planine, ukazuje nam na promene godišnjih doba i lepotu netaknute prirode. Pusenovski istkana herojska komponenta prisutna je na fotografijama prirode i pojačana dramatičnom napetošću, uhvaćena je u pokazanim prizorima. Vidljivi, nežni odjeci rokajne umetnosti, sklonost romantičarskog poistovećivanja lirskog zanosa i impresionizam čitavog kolorističkog opsega jeseni suprotstavljeni su ekspresionistički podcrtanom strukturalnom dinamikom prirodnih formi.
U kojoj meri radovi Miroslava Jeremića nadilaze puku sliku stvarnosti – mimezis, svedoči napor da se u precizno komponovan pejzaž unesu i elementi simboličkog. Polje iracionalnog i umetničkog jeste ona neobična ivica na kojoj pokušavaju da se dodirnu svetovi stvaraoca, kritičara i publike. Kao takvo, ono je istovremeno najteže za tumačenje, ali i dragoceno, jer upućuje na neprolazni umetnički karakter dela. U zavisnosti od toga u kakvom svetu ste zatvoreni ili kakav ste svet zatvorili u sebi, fotografije Miroslava Jeremića mogle bi se iščitavati i u svojstvu mitskih magli postanka sveta, čoveka oblikovanog po meri prirode, atomske strukture živih bića, romantičnog ljubavnog zanosa, uznemirujuće pretnje savremenog čoveka... Stoga, posmatrajte pažljivo i sudite blago.
Nataša Kristić
