U prethodnim brojevima pričali smo o simbolima, stavovima, stilovima, i svemu ostalom što bi trebalo da nam pomogne da u toku snimanja znamo šta, kako i zašto radimo. Bilo bi sjajno kada bismo uvek bili dobro pripremljeni za svaku fotografsku situaciju u kojoj se nađemo, ali to nije moguće. Možemo krenuti na planirani put i uleteti u potpuno neplaniranu situaciju. Tada nam naš ”fotografski instinkt” jednostavno govori da određenu situaciju treba fotografisati, i nema vremena za razmišljanje o konceptu, simbolima, stilu itd

Refleksno fotografisanje
Svi mi (fotografi) imamo potrebu da stvaramo fotografije. I svako od nas to radi na svoj način, iz ličnih potreba. Svakog puta u fotografiju upisujemo izvestan ”lični pečat” koji je, u stvari, odgovor na nekoliko pitanja: zašto je baš taj motiv pokrenuo naš refleks, kako smo kadrirali, iz kog ugla i slično. To se najlakše primećuje u situacijama kada moramo veoma brzo da reagujemo. Da li reagujemo zbog interesantnog motiva, svetla, zato što smo besni ili srećni ili je u pitanju neki sasvim drugi razlog. Bitno je da fotografijama koje su nastale spontano i neplanirano ne nedostaje lični pečat, baš naprotiv. Ima fotografa koji stvaraju upravo na ovaj način, ne želeći da ”traže” i nameštaju situacije, već puštaju da ”fotografija nađe njih”. Bez obzira na to kojom se vrstom fotografije bavite, treba znati da se stvaranje njenog značenja, tj. upisivanje poruke, ne završava pritiskom na okidač. Iako bitan, to je samo jedan deo čitavog puta ka posmatraču.

Direkcija fotografije
Pravilna direkcija fotografije (engl. photo editing) može naglasiti poruku koju želite preneti, čak i stvoriti potpuno novu. Na primer, ako pravimo reportažu o seoskom vašaru na kome smo prvi put, verovatno i nemamo komentar o njemu – da li nam je zanimljiv ili dosadan, da li ga uopšte podržavamo i slično. Zbog toga snimamo sve što nam se učini potrebnim (široke kadrove, portrete, hranu, muzičare, kuvare...), a kasnije, pri izboru fotografija, možemo odabrati upravo one koje će celom vašaru dati neki komentar. A naš komentar može biti, na primer: vašar je mesto gde ljudi idu da piju i jedu i da se glupiraju; to je događaj na kom selo slavi i gde se može upoznati lokalna kultura; događaj na kome se neguje tradicija i promoviše seoski turizam itd. Najbitnije je da imamo svoj komentar, da se ne bi desilo da objavljujemo samo fotografije koje su opšte i već puno puta viđene.
Kada smo konačno definisali kako vidimo i kako želimo da predstavimo ovaj događaj, moramo pažljivo izabrati fotografije koje će to ispričati. Ako hoćemo da damo komentar o preteranoj konzumaciji hrane i pića, možemo izabrati fotografije na kojima se vidi kolona ljudi u redu za pivo, prepuni stolovi, gosti potpuno fokusirani na prekomerno konzumiranje svega i svačega, pijani gosti na putu ka kući, razbijene flaše i nered nakon vašara.
Na istom tom vašaru možemo osetiti i pozitivnu atmosferu i ”lepotu” celog događaja, što bismo mogli preneti portretima članova kulturno-umetničkih društava, dece, lepih devojaka, širokim kadrovima mase veselih ljudi, snimcima lepih kolača i torti itd.
Pored izbora motiva koji će graditi ”ukus” cele reportaže, možemo se poslužiti i fotografijama koje će bolje predstaviti neke druge dimenzije vašara, kao što su lokacija i trajanje. To je vrlo bitno za bolje predstavljanje događaja uopšte. Tako možemo izabrati i fotografiju koja deluje kao pejzaž s vašarom u daljini, što bi bio odličan izbor da posmatrača ”uvede” u vašar. A možemo ostati i do uveče, da bismo za kraj imali fotografiju koja svojim mrakom ”zatvara” vašar. Takođe, ako hoćemo da istaknemo dinamiku, možemo kombinovati široke i uske kadrove jedne za drugim. Sve su to trikovi koji funkcionišu van pojedinačne fotografije, i celoj seriji daju novu ili menjaju postojeću poruku.

To je slučaj čak i kada nije reč o reportaži – svaki put kada imate više od jedne fotografije na jednom mestu (npr. album na Internetu), nastaje isti problem. Klasična situacija je portfolio. Bez obzira na to što imate dosta dobrih fotografija, treba znati da i sve one zajedno šalju jednu poruku, koja može biti, npr: ja fotografišem pejzaže koji imaju ”tešku” atmosferu – kao pred oluju; ja fotografišem pejzaže i portrete, a pomalo i mrtvu prirodu; ja svašta radim i nemam neki konstantan pristup. Uprošćeno rečeno, svi ovi komentari mogu nastati i zbog lošeg uređenja fotografije...

Darko Stanimirović