Boža Ivanović - U senci
Priču o dugom putovanju na kom je našao svetlost u senci ispričao nam je sâm Boža Ivanović. Po njegovim rečima, u tami otkriva svetlost koja, kao britak nož, para zavesu skrvenih i ne tako lepih stvarnosti
I pre nego što sam snimio prvu fotografiju, znao sam dosta o fotoaparatima jer je moj ujak, koji je u Beogradu živeo blizu nas, prikupljao i popravljao stare fotoaparate. Njegovo interesovanje bili su sami fotoaparati, a ne fotografija. ”Mogao bih da snimim lošu fotografiju bilo kojim od ovih fotoaparata”, govorio je dok je pregledao tek pristigao model R62, marke Leica. Od ranog adolescentnog doba bio sam ubeđen da mogu da okrenem ujakovo mišljenje naopako: jednog dana, zakleo sam se, moći ću da snimim dobru fotografiju bilo kojim fotoaparatom! Ali, za početak mi je bio potreban bilo kakav fotoaparat – a za to mi je bio potreban novac. Kako bih ga zaradio, veći deo jednog leta proveo sam dežurajući ispred prodavnice, niže u našoj ulici. Bilo je to iznenađujuće toplo i suvo leto, i svakog dana bi moji drugovi prolazili pored mene i išli na bazen ili van grada, na selo. Ja nisam napuštao svoje mesto – levo od glavnog ulaza u radnju. Stajao sam i nadgledao bezvrednu gomilu popularnih ljubavnih romana. Moja majka je čitala čak po tri ovakva sladunjava romana nedeljno, a čim bi završila čitanjem, ja bi ih prodavao ispred prodavnice upola cene. Do kraja leta imao sam oko sedamdeset dolara ušteđevine, koje sam iskoristio da kupim ”Lubitel”, jednostavni dvooki fotoaparat ruske proizvodnje.
Bio sam nov u fotografisanju, a razvijanje fotografija za mene bila je velika misterija, tako da sam bio ubeđen da stalno negde grešim – bilo pri snimanju ili u foto-laboratoriji. Trebalo mi je nekoliko nedelja da shvatim da je moj ”novi” fotoaparat zapravo pokvaren, a zatim još neko vreme da naučim kako da nadoknadim njegovu faličnost. Na neki način, ”Lubitel” je bio odličan učitelj. Da sam tada imao na raspolaganju fotoaparat koji danas koristim, verovatno bih se našao u poziciji da zavisim od fotoaparata koji bi razmišljao umesto mene. Mogao bih jednostavno da podesim fotoaparat na automatski režim rada i nikada ne bih razmišljao o procesu stvaranja slike na filmu. Ali, u godinama ranog fotografskog iskustva, nisam imao taj luksuz, i zahvaljujući tom starom pokvarenom ”Lubitelu”, ja danas zaista mogu da napravim dobru fotografiju bilo kojim fotoaparatom!
Moj prvi ozbiljan fotoaparat bio je Canon AE1 Program, koji je takođe bio delimično neispravan. Imao sam svega sedamnaest godina i sa prve tri rolne filma samo jedan snimak bio je uspešan. Moja baka, pošto je dobro pregledala negative koji su se sušili viseći s plafona, naposletku je prokomentarisala: ”Ne, nisi dobar fotograf. Ovde vidim samo jednu dobru fotografiju!” U to vreme, u Beogradu nije bilo posla za fotoreportere, pa sam se angažovao u drugoj, vrlo sličnoj oblasti – kao asistent kamere u studiju nacionalne televizije. Ali, televizijsko novinarstvo nije isto što i foto-novinarstvo, a i televizijske kamere su mnogo drugačije od Leice i Rolleiflexa.
Da bih se 1996. godine odselio u Los Anđeles, prodao sam svoj Canon EOS 620, sa pedesetmilimetarskim objektivom i kupio kartu za Ameriku. Dosta vremena je prošlo dok nisam mogao ponovo da kupim fotografsku opremu. Prihvatao sam razne poslove, pa sam neko vreme radio i kao raznosač pošte i vozač u auto-servisu. Velika prednost ovih poslova bila je mogućnost da sâm biram radno vreme, što mi je ostavljalo dovoljno prostora za fotografisanje. Upravo u vreme kada sam menjao posao, 2002. godine, u časopisu Practical Photography pročitao sam da je otvoren konkurs za fotoreportere. Uz aplikaciju se moglo priložiti do petnaest fotografija, ali sam ja poslao samo jednu. Ta jedna jedina fotografija bila je presudna – proglašen sam za najboljeg fotografa u kategoriji ”Ljudi”. Nagrada je bio Hasselblad X-Pan fotoaparat, kojim bi svako trebalo da napravi dobru fotografiju.
A onda, jedne sudbonosne noći u januaru, iz auto-servisa u kome sam radio poslali su me po dotičnog Ed-wina Bayrda, u tri sata posle ponoći, da ga prevezem do aerodroma. Bio je u većoj žurbi nego što su ljudi inače u to doba noći. U toku vožnje, primetio je moj akcenat i pitao me odakle sam, a zatim i odlučno izložio svoje mišljenje o situaciji u tadašnjoj Jugoslaviji. Želeo je da zna čime sam se bavio pre dolaska u Los Anđeles – pitanje koje se može postaviti bilo kome u ovom gradu, s obzirom na to da se veći deo stanovnika doselio iz nekih drugih gradova i svako od njih nekada se bavio drugim zanimanjem. Tek pošto sam pomenuo da sam ranije radio kao fotoreporter, gospodin se identifikovao – bio je izvršni direktor UCLA AIDS instituta, pomenuvši da pokreće časopis u kome bi se prikazivali rezultati istraživanja na Institutu, i napomenuo da mu obavezno pošaljem svoj portfolio.Tako sam i učinio. Zaista je pregledao moj portfolio i ubrzo me pozvao u kancelariju na razgovor. Tada sam i dobio prvi angažman. A zatim još jedan, pa još jedan... i tako je usledio čitav niz snimanja i naša stalna saradnja. Po zadatku sam putovao u Južnu Afriku, Tanzaniju, istočnu Evropu, Meksiko, Kanadu i Ameriku.
Ljudi moj rad uglavnom opisuju kao ”mračan”, podrazumevajući ne samo vizuelni aspekt nego i obrađivanu tamu i prateću atmosferu, koja je u poslednjem periodu mog fotografskog rada zaista prilično mračna. Smatram da je to fer kritika, s obzirom na to da, u poslednjih nekoliko godina, uglavnom fotografišem ljude koji, alegorijski ali i bukvalno, žive u senci. Mnogi od njih, kao, na primer,zavisnici od heroina u Srbiji ili siročad u Tanzaniji, žive zaraženi HIV virusom. A tu su i drugi primeri: prostitutka, narkomanka, u predgrađu Los Anđelesa, pa zgodni plavokosi mladić koji prodaje marihuanu svojim vršnjacima da bi zaradio za sopstvenu zavisnost od heroina itd. Svi oni izloženi su izuzetno visokom riziku od infekcije. Ali, svi ovi ljudi povezani su jednom zajedničkom stavkom – svi žive na krajnjoj margini društva, mimo dometa bilo koje medicinske ustanove, izvan opsega socijalne pomoći i podrške.
Pokušavao sam da fotografišem i prirodu, cveće, planine i sl., ali jednostavno ne nalazim sebe u tim oblas-tima. Kada fotografišem životne priče, koje se možda dešavaju baš u vašem susedstvu, a da vi to ne znate, osećam kao da im dajem glas, što je takođe i jedan od razloga zašto me puštaju toliko blizu sebi.
Druga tema koja me ”opseda” jesu životinje. Sve je počelo jednog dana kada sam odveo svog, tada šestogodišnjeg sina u zoološki vrt i pokušao da snimim tigra, što je ispalo fenomenalno. Nisam dalje radio na ovoj temi s obzirom na to da sam bio previše zauzet drugim poslovima. Nakon ozbiljne povrede leđa, zadobi-jene u toku realizacije tadašnjeg projekta, shvatio sam da ne mogu da se vratim poslu i ignorišem sav stres koji rad s ljudim povlači sa sobom, a srećom, u tom trenutku nisam ni morao. To je na neki način bio ”prikriveni blagoslov”, jer sam veoma voleo to što radim.
Uglavnom imam viziju kako bih voleo da fotografišem neku životinju, ali to najčešće ne uspem da realizujem jer u potpunosti zavisim od toga kako se ona sama ponaša. Uvek pokušavam da uhvatim karakter životinje. Duže zadržavanje u njenoj blizini omogućava mi da je donekle upoznam i prikažem bilo njenu lepotu i snagu ili neku sasvim drugu stranu koja će učiniti fotografiju upečatljivom.
Bilo da fotografišem socijalne teme ili životinje, kao dokumentarni fotograf, svojim prisustvom ne želim da utičem na okruženje i jednostavno pokušavam da zabeležim momenat kakav jeste.
Boža Ivanović
