Organizacija je pola posla
Gde god da se nalazite dok čitate ovaj tekst, podignite glavu i pogledajte vašu okolinu. Šta primećujete? Haos, zar ne? Gomilu stvari, često nepovezanih, svaku sa svojim jedinstvenim oblikom i značenjem. Svaka može biti izuzetno zanimljiva i posebna, ali isto toliko i dosadna. Šta će biti ishod zavisi isključivo od vas, tj. od toga kako ćete organizovati taj haos u neku kompoziciju

Ključna reč za kompoziciju napisana je već u samom podnaslovu – organizacija. Pod kompozicijom podrazumevamo način organizovanja svih estetskih elemenata unutar dvodimenzionalnog plana fotografije (ovo pravilo važi za sve vrste dvodimenzionalne umetnosti). Gore pomenuti haos mora se nekako srediti, organizovati, da bismo u njemu mogli da se orijentišemo. Odmah na početku navešću primer jednog veoma poznatog britanskog fotografa, Richarda Billinghama, čije ćete fotografije lako pronaći na internetu. On je kao sasvim neuk fotograf odlučio da fotografiše svoje roditelje alkoholičare u njihovom domu. Ceo njihov život, kao i njihovo okruženje, bio je jedan veliki haos. Uspevajući da zadrži kontekst tog neopisivog ludila u kojem su živeli, Richard Billingham je izdvajanjem, kadriranjem, tj. smeštanjem u određenu kompoziciju, uspeo da nam kroz red predoči haos. Za to mu je bio dovoljan običan kompaktni fotoaparat s ugrađenim blicem, čija je zaslepljujuća svetlost naglasila mnoštvo oblika, uzoraka i boja, slepila ih u dvodimenzionalnu ravan koja neodoljivo podseća na kolaž različitih uzoraka u boji (poput puzle). Jedino što je preostalo bilo je da ih pravilno rasporedi i koliko god je moguće izbalansira.

Da bismo shvatili šta je to dobra kompozicija, možda bi bilo dobro da krenemo od toga šta je loša. Koliko puta ste se našli pred fotografijom (svojom ili tuđom), a da niste znali kuda da gledate jer sve deluje pobacano, bez reda i smisla. Ne možete da nađete tačku fokusa, tj. tačku od najvećeg interesa, ili pak sve deluje skladno i fino ”namešteno”, ali iz stomaka vam dolazi neobjašnjiv osećaj disbalansa i smetnje. Nemojte se čuditi što kažem ”iz stomaka”, jer osećaj za kompoziciju najčešće je prirodan dar koji dolazi upravo ”iz stomaka”. To ne znači da smo svi mi koji se bavimo nekim vidom vizuelnog izražavanja rođeni s tim. Neko ima više, a neko manje izražen osećaj, ali ako poznajemo osnovna pravila, možemo ih vežbati dokle god ne postanu prirodan deo svake naše fotografije.

Gramatika slike
Estetski elementi, u stvari, jesu vizuelna azbuka (ili abeceda), nešto vrlo slično slovima, koja učimo da bismo mogli da komuniciramo. Kao što gramatika pravi red u jeziku, tako kompozicija pravi red i smešta estetske elemente u određeni međusobni odnos koji služi da fotografija bolje ”komunicira” s nama, tj. da nam što bolje prenese ideju i viziju njenog autora. Ako fotografiju posmatramo kao sredstvo komunikacije, shvatićemo kolik­o je važno da veza koju ona uspostavlja s gledaocem bude čvrsta i bez ikakvih smetnji. Mnogi smatraju da se kompozicija ”podra­zumeva” – samim tim što smo nešto postavili u dvodimenzionalni okvir naše fotografije, postavili smo ga u neku kompoziciju. Ali, ništa na svetu se ne podrazumeva...

Ivana Tomanović