Tražilo, vizir, okular…
Digitalna revolucija u fotografiji brzo i nemilosrdno transformiše način snimanja. I ne samo to – raskidajući s konvencijama iz analognog doba, menja i filozofiju i pristup fotografiji. Ona forsira količinu i automatizaciju na račun promišljanja i kreacije. Žrtvuje jednostavnost zarad nagomilavanja šablonizovanih mogućnosti strpanih u mikročipove. Raskida s logikom u korist pomodnog dizajna. Digitalna revolucija ukinula nam je jednostavne, trenutno i lako dostupne komande s najvažnijim elementima snimanja na fotoaparatima – prsten blende, skalu daljine, točkić s ekspozicijama… Da li je tražilo sledeća žrtva?

Mada je koncepcija fotoaparata u osnovi vrlo jednostavna – mračna komora na čijem se jednom kraju nalazi sočivo, a na suprotnom fotoosetljivi materijal, ona postavlja prilično složen konstrukcioni problem: kako omogućiti korisniku da precizno ”nanišani” kadar. U početku, velikoformatni fotoaparati imali su mutno staklo u ravni filma, koje se posle kadriranja menjalo pločom na kojoj se nalazila emulzija. Ova zamena nije bila moguća kod malih prenosivih fotoaparata, pa je Oskar Barnak, pri konstrukciji Leice, morao da rešava problem ”viziranja” kadra.
Popularnost lajka formata uticala je na relativno brz razvoj svih elemenata nove klase fotoaparata, te je tako na njima primenjen složen optički sistem okulara s vrlo preciznim daljinarom. Rođeno je savremeno optičko tražilo.

Izgled optičkog tražila savremenog Leica fotoaparata – prikazani okviri kadra odgovaraju žižnim daljinama od 28 i 90 mm.

Jesam li skinuo poklopac s objektiva?
Osnovna odlika optičkog tražila jeste da ono predstavlja paralelni optički sistem, odnosno slika koju u njemu vidite ne dolazi direktno kroz objektiv. To znači da se nužno javlja određena paralaksa – razlika između onoga što kroz njega vidite u odnosu na stvarno dobijenu sliku. Kod jeftinih fotoaparata u optičkom tražilu bile su obeležene samo linije kadra i naglašene linije korekcije paralakse, što znači da precizno kadriranje nije bilo moguće. Skupi fotoaparati, kao što su Leice M-serije, Zeiss Ikon ili Voightlander Bessa, imaju složen optički sistem s linijama koje prate fokus i obezbeđuju znatno preciznije snimanje. I kod njih, nažalost, postoji granica posle koje paralaksa postaje neprihvatljiva. Ona je obično na oko metar udaljenosti, a što više zalazimo u makropodručje, paralaksa je veća i zahteva (opet vrlo skupe) dodatke za korekciju.
Tražilo je veoma važno, jer ono je naš prozor koji u tom odlučujućem trenutku stvara okvir u kome se izdvaja smisao iz haosa svakodnevice. Dobro tražilo mora da bude svetlo i jasno, ne sme da ometa fotografa, već da mu pomogne i omogući tačan izrez i precizno fokusiranje. Prema ovim kriterijumima, optička tražila san su svakog fotografa. Njima se može lako kadrirati i pod vrlo nepovoljnim svetlosnim uslovima, a pošto nema gubitka slike tokom ekspozicije, hvatanje odlučujućeg trenutka lakše je nego bilo kojom drugom vrstom fotoaparata. Tome mnogo pomaže izuzetno korisna mogućnost da se unutar tražila vidi prostor i van kadra, a to znači vizuelnu kontrolu elemenata trenutak pre nego što će ući u kompoziciju. Uz to, konstrukcija fotoaparata s optičkim tražilom relativno je jednostavna, pa su oni lagani, kompaktni i pouzdani.
Osim paralakse, optička tražila uslovljavaju još jedan konstrukcioni problem: relativno skroman izbor žižnih daljina objektiva. U standardnom tražilu Leica M-modela postoje obeležene linije samo za šest fiksnih žižnih daljina, raspoređenih po parovima: 28/90 mm, 35/135 mm i 50/75 mm. Za uglove šire od 28 mm isporučuju se dodatna tražila, koja se obično montiraju na stopicu fleša, a praktično najduži teleobjektiv je Apo Telyt M 135 mm f/3,4 ASPH.

Varifokalni objektivi ne slažu se s ovom vrstom tražila, ali je Leica u dva navrata pravila ”kompromisne” objektive – bili su to Tri Elmar M 28–35–50 mm f/4 i Tri Elmar M 16–18–21 mm f/4 ASPH, od kojih se drugi još proizvodi. Ovde zapravo nije reč o pravim varifokalnim (zum) objektivima, već o kombinaciji sočiva kojom se u istom kućištu mogu dobiti tri fiksne žižne daljine. Ovakvi objektivi takođe zahtevaju zasebna tražila.
Ograničen izbor objektiva ublažen je njihovim beskompromisnim kvalitetom. Kod ovog tipa fotoaparata, s optičkim tražilom i izmenljivim objektivima, Leica M-bajonet je neprikosnoveni standard – i u okviru tog standarda mogu se naći najbolji objektivi koje je fotografskaindustrija ikada iznedrila. Pored dragulja iz same kompanije ”Leica”, vrhunske objektive za M-bajonet prave još ”Carl Zeiss” i ”Cosina Voightlander”. Svako ko je isprobao rad dobrim fotoaparatom s optičkim tražilom i daljinarom može potvrditi da je to pravo uživanje. Samo… ne zaboravite da skinete poklopac s objektiva!...

Ljubomir Zlatanović