Život sela i stereotipi u fotografiji
Malo ko se ne bi složio da je selo jedan od popularnijih motiva u široj fotografskoj zajednici, bilo da je reč o prirodi, kulturi, arhitekturi, portretima… A selo naročito dobro pruža utočište onima koji žive u gradu – da u isto vreme rasterete misli, uživaju u prirodi i fotografišu. Šetati salašima ili rano ujutru ”hvatati maglu” po brdima i planinama – teško je naći bolju terapiju!

Brzo se ova ”terapija” pretvorila u fotografska okupljanja i takmičenja, popularne foto-safarije ili mini-festivale. Veći broj fotografa počeo je da se nadmeće u što boljim fotografijama koje bi trebalo da prikažu život sela. Međutim, kao što to i u ostalim granama fotografije često biva – nedostatak kvalitetne diskusije i kritike, ne samo o fotografiji već i o različitim aspektima motiva kojima se bavimo – dovelo je do stvaranja stereotipnih predstava sela, i u krajnjem, do jeftinih, izlizanih kliše tehnika. Sve to i ne bi bilo posebno loše da se kroz to ne provlači priča o navodno stvarnom prikazivanju života na selu.

Pastir sa stadom ovaca – verovatno najzastupljeniji stereotip o selu. Proistekao je, kao i mnogi drugi problemi, iz nasumičnog lutanja selom u potrazi za egzotičnim motivima. Kao takva slika, koja neminovno uključuje starog pastira, ovce i pejzaž, ona selo označava kao idiličnu simbiozu prirode, tradicije i primitivizma. Na taj način slika je dovoljno egzotična (poseduje taj ”šarm nepoznatog”), ali upravo nam zbog primitivnosti njenog motiva omogućava da je ”savladamo” – slično predstavama afričkih plemena. Fotografija: Darko Stanimirović

Otkud problem?
Da bi se bilo šta predstavilo ili objasnilo, mora da se analizira, razume i prihvati. Selo se ne može predstaviti tako što ćemo mi iz grada, dva ili tri puta godišnje otići na vikend i nasumično fotografisati ono na šta naletimo. Svakako, možemo napraviti odlične, atraktivne fotografije, i one mogu osvojiti brojne nagrade i u zemlji i u inostranstvu. Ali, ako svakog puta idemo bez ikakve ideje, i praktično uvek krećemo iz početka, teško je reći da učestvujemo u nekoj priči o stvarnom životu na selu, na šta aludiraju nazivi i propozicije raznih fotografskih okupljanja.
Prvi problem jeste nedostatak smisla. Lična psihoterapija fotografijom i te kako je poželjna (i funkcioniše u raznim situacijama, provereno!), ali ako se odvažimo da kažemo da prikazujemo život sela, onda moramo preuzeti veliku dozu odgovornosti za način na koji ga prikazujemo. Ne samo prema sebi, jer bi to trebalo da se podrazumeva, već i prema onima koje informišemo i čiju svest želimo da osvežimo ili promenimo, a i prema generacijama koje će tek doći i kojima će naše fotografije biti uvid u život sela ”onog vremena.”

Šta je selo?
Možda zvuči kao smešno pitanje, ali ga treba postavljati često. I pre i posle puta na selo, i za vreme žiriranja, i na otvaranju izložbe. Šta je selo i šta je život na selu ako svakog puta prikazujemo naboranu babu, ili čuvenog pastira kome bi očigledno bolje išao posao modela nego poljoprivrednika. Naravno, i baba i pastir su deo sela, ali smo još daleko od priče o životu, a na pravom smo putu stereotipa o tom životu.

Stereotipi su uprošćena shvatanja o grupama, zasnovana na pretpostavkama, a ne činjenicama. Tako je, recimo, stereotip o seljacima da su oni stari, siromašni i da im je veoma teško. Dominacija tog stereotipa je očigledna, jer se izbegavaju praktično svi motivi koji bi ukazali na neke savremene promene ili dešavanja. Forsiraju se stari, popularni ”etnomotivi,” jer oni izgleda deluju više seoski od ostalih seoskih motiva. Klima-uređaj, mobilni telefon, kineska roba, kompjuter, nova kuća s lepom fasadom, novi kafići, ”Zvezde Granda” – do fotografija tih motiva teško je doći...

Darko Stanimirović