Đorđe Rakić - Sport mikrokozma života

”Novinarstvo je za mene jedno od najlepših i najprivlačnijih zanimanja. Sportska fotografija je mikrokozma novinarstva kao što je sport mikrokozma života. Fotograf je privilegovani pratilac šampiona, s njim deli emocije, putovanja, on je aktivni učesnik događaja, a ne gledalac. I na kraju, fotografija je sportska disciplina, treba naći svoje mesto u odnosu na ono što se vidi i snima, uvek u potrazi za svim aspektima sporta – vidljivim i skrivenim. U isto vreme, ostati hladnokrvan i skoncentrisati se na najpovoljniji momenat, Bresonovski ”odlučujući trenutak” koji u sebi nosi esenciju situacije”

Fotografsko-sportsko putovanje Đorđa Rakića počelo je pre nekih četrdeset godina u Beogradu. Iako fotografija nije bila njegovo primarno opredeljenje, nauka, tj. fizika koju je izučavao na Prirodno-matematičkom fakultetu, najavila je jednu sasvim novu oblast interesovanja koja je, doduše, imala dosta zajedničkog s fizikom. Već posle godinu dana studiranja odlučio je da ide u “beli svet”, tada među mladim Beograđanima, toliko popularnu Francusku. Tamo provodi tri godine na studijama i počinje da radi na fakultetu Orsay, blizu Pariza, u odeljku CERN-a (Ženeva), koji se bavi atomskom fizikom. Uporedo s interesovanjem za fiziku razvijala se i ljubav prema fotografiji.

© Đorđe Rakić, Bolt Usain, Asafa Powell stafeta, svetski rekord 37,10 sekundi

Prvo je to bio samo hobi i kao član foto-kluba u kojem je pokazivao svoje radove, učio je od drugih gledajući izložbe, časopise, knjige... U maju 1968. godine našao se, kao i mnogi drugi, na ulicama Pariza. Naravno, fotoaparat je stalno bio uz njega, pa su tako i nastale fotografije koje je pokazao svojim kolegama u foto-klubu. Iskusne kolege odmah su ga posavetovale da ih ponudi novinskim agencijama. Prva od njih, ”Fotogram”, prihvatila ih je i ubrzo je stigla i prva publikacija. To je bila knjižica ”Planeta”, u kojoj je jedan članak bio ilustrovan sa tri fotografije: Anrija Kartije-Bresona (Henri Cartier-Bresson), Marka Riboa (Mark Riboud) – dve legende reportažne fotografije, i fotografijom Đorđa Rakića. Na samom početku našao se u visokom društvu, što je, svakako, bio veliki podstrek za njegovu buduću fotografsku karijeru. Ipak, fotografiji se u potpunosti posvetio tek 1974. godine, kada je uvideo da može vrlo lepo da živi od svog hobija, umesto da bude mali šraf u velikoj mašini u kojoj je do tada radio.
 
Počeci u sportskoj fotografiji
Još kao foto-amater imao je prijatelja, zagriženog motociklistu, koji ga je nagovorio da  idu na moto-kros i Đorđe je snimio svoje prve sportske fotografije. Od tada, ”sportski” adrenalin teče njegovim venama i daje mu dovoljno snage i volje da i danas putuje po svetu i prati sportske događaje. Interesantno je da su mu sportovi na dva točka ostali najveća pasija tokom čitave karijere, varirali su samo od onih motorizovanih, do čisto mehaničkih (biciklizam).

© Đorđe Rakić, ”Marathon des Sables”, Maroko

Prva publikacija za koju je fotografisao jeste Moto Journal, a zatim je postao deo stalne ekipe u magazinu La Moto. Od 1974. do 1980. snimao je skoro isključivo motorizovane dvotočkaše, ali i uzbudljive trke Formule 1. U to vreme još radi i na fakultetu. 1980. godina bila je prekretnica u njegovom životu i to zbog Olimpijskih igara u Moskvi. Za svaku zemlju postoji kvota fotografa koji mogu da idu na Olimpijadu. Za Francusku je to oko 20–25 fotografa dnevnih listova, foto-agencija, časopisa velikog tiraža... I Đorđe Rakić, kao slobodni fotograf (free-lance), našao se među njima! Tokom karijere snimao je Olimpijske igre još pet puta: 1984, 1988, 1992, 2000. i 2008.

Omiljeni sportovi
Njegova druga velika pasija jeste biciklizam. Posle Olimpijade počinje da radi za časopis Sprint (izdavač DVD Publications), od njegovog osnivanja – te iste 1980. godine. Od februara do novembra provodio je vreme na motociklu prateći sve trke kao što je ”Tour de France” i zatim jednodnevne trke kao ”Paris-Roubaix” koja se dobrim delom vozi po turskoj kaldrmi i zemlji, zatim svetska prvenstva... Naravno, motocikl je vozio, tzv. pilot, a saradnja fotograf-pilot od presudne je važnosti jer obojica moraju da deluju u simbiozi. Kada se spuštate s planine brzinom od 100 km/h, to nije nimalo bezopasno. Fotograf ne sme da pravi nagle pokrete dok snima, jer može da destabilizuje motor. U isto vreme treba pratiti šta se dešava na čelu trke i ko od važnijih aktera u začelju ima problem, pa ga treba sačekati.
U spustu, bicikl je brži od motora. Fotograf stalno mora da pazi da li ga trkač stiže i blagovremeno obavesti pilota da se skloni s njegove putanje. Đorđe Rakić kaže da je u ovom sportu fotograf pravi insajder koji preživljava i vidi ono što ostali ne mogu.
U poređenju s tim, snimanje maratona, polumaratona, trka na 10.000 metara za sve manje je naporno, ali ne i jednostavnije jer fotograf mora da nađe interesantan ”pejzaž”, tj. karakteristične znamenitosti grada koje su obavezne za prepoznavanje maratona. Dobar plan i tačna minutaža trke neophodni su. Prikupljeno iskustvo koristi iz godine u godinu: ”Na Londonskom maratonu snimam start na Grinviču (Greenwich), zatim se trkom spuštam niz istoimeni park do 10 km gde su favoriti u grupi, pa opet trkom do Temze i metroom do ”Victoria Memorial” i cilja, odakle imam lep pogled na ”Buckingam Palace” i pobednika. Ali, kako u ovu gimnastiku uklopiti i ženski maraton koji ne počinje u isto vreme već pola sata kasnije? A baš vam je potrebna izvesna Francuskinja o kojoj je naumio da piše redakcijski ”poeta”!
U Njujorku su, međutim, važni start i masa koja prelazi iz ”Staten Island” preko ”Verazano Bridge” na ”Brooklynu” i ”Central Parku” gde se trka završava. Ranije je najinteresantniji bio jevrejski kvart u ”Brooklynu” s ljudima i decom u crnim kostimima, sa šeširima i loknicama, ili Harlem, no sada su to pusta mesta. Jedne godine padala je velika kiša i posle trke sam ušao u jedan restoran da se osušim i prezalogajim nešto. Kad sam izašao, sreća me je poslužila. Imao sam svoju fotografiju: poslednja dva učesnika maratona – on i ona u providnim najlonima ispod jednog kišobrana gackali su po vodi. Iza njih išao je ogroman kamion koji je kupio otpatke posle trke. Tu je bio i policajac koji je nezainteresovano čekao ko zna šta. Divna ambijentalna scena i dupla strana u časopisu!”

© Đorđe Rakić, Polo, Dauville, Francuska, 1999

Snimao je i mnogobrojne, tzv. trke-avanture: ”Marathon des Sables” u Maroku, trka dolinom Nila od Kaira do Abu Simbela ili Pariz – Gao – Dakar, koje su veoma naporne jer se odvijaju u ekstremno teškim uslovima.

Od 1986. godine sarađuje sa Basball Magazine Sha Co u Tokiju, koji izdaje i dvadesetak publikacija posvećenih raznim sportovima – od badmintona do golfa i, naravno, fudbala. U današnje vreme fudbal i džudo su najpopularniji, pa su i ti sportovi najtraženiji.

Trenuci za pamćenje
Đorđe Rakić ponosno kaže da mu je fotografija uzela gotovo ceo život, ali mu je i puno toga dala: emocije, uzbuđenje, satisfakciju, avanturu, lepe, ali i manje lepe trenutke. Jedan od tih trenutaka jeste i biciklistička trka ”La Primavera” od Milana do San Rema, ukupno 294 km koja, u stvari, počinje 20 km pre cilja i završava se u u grupnom sprintu, a pre toga se praktično ništa ne dešava. I za fotografe sve počinje od tih poslednjih kilometara. Godine 1983. pobednik je bio Giusepe Saronni – idol italijanskih navijača. Tu trku Đorđe zove ”Sve ili ništa”. Ludačkim tempom vozi se završnica trke duga 20 km, uz i niz brda punih serpentina i tu je bicikl brži od motora. Za Đorđa sve se dobro odvijalo, snimio je dve-tri fotografije favorita, i jurnuo je punim gasom ka poslednjih 500 metara do linije cilja gde je vladala neuobičajeno velika gužva. Navijači su bili na samoj liniji. Redari su morali da konopac koji mu prelazi tačno preko ruku, besomučno vuku. U tom talasanju stiže i sprint, Saronni diže pobednički ruke, a on ostaje bez jedine fotografije koja ima pravu vrednost.... U besu, uhvatio je prvog koji mu se našao pod rukom! Istog trenutka trojica su ga podigla u vazduh i odveli do policije. Čovek na kom je iskalio bes bio je glavni komesar policije San Rema! Proveo je pet sati u Komesarijatu, a umalo da provede i celu noć u policijskoj stanici.

© Đorđe Rakić, Pariz – Rube, 1986

Ivana Tomanović