Foto-škola

Čovek na fotografijii- odelo i šminka

[blockquote]”Za krunu žive prirode svuda je priznat čovek” (V. Aksjonov – pripovetka ”U zimskim večerima – Gledajući drveće”)[/blockquote]

Uređivanje i doterivanje rekvizite – odelo i šminka

U svakoj ljudskoj zajednici postoje veoma važni i značajni ljudi i veoma obični ljudi, i ostali koji su tu negde između. Svi oni se razlikuju po karakteru i mentalitetu, mogu da budu skromni i neskromni, sujetni, gramzivi, ulizice, ambiciozni, radoznali, nezgodni, prijatni, zadovoljni, nezadovoljni, razočarani, mrgudi, veseljaci, ležerni, uredni, neuredni, zapušteni, doterani itd.
Bez obzira na to kojoj društvenoj grupi pripada određeni pojedinac i kakav ima karakter i mentalitet, kada se njegova figura nađe na fotografiji, ona uvek dominira nad ostalim figurama. Čovek na fotografiji uvek privlači veću pažnju od ostalih predmeta koji se nalaze na fotografiji (kuće, drveće, bandere, planine…), i zato moramo postupati mnogo pažljivije kada je na slici osoba. Čovek je aktivan – deluje na okolinu (stolica, drvo ili zgrada ne deluju), i zato se uvek postavlja pitanje ko je on i šta to on na slici ”radi”. Drvo, zgrada ili planine ”ništa ne rade”, oni jednostavno postoje, odnosno ”jesu” na slici. Kod klasiranja sadržajnih elemenata na glavne i potporne posebnu pažnju treba posvetiti čoveku, zbog toga što njegova figura na slici, iako smo joj namenili sporednu ulogu, ima nezgodnu osobinu da u svesti posmatrača slike često preuzme glavnu ulogu. Analogno deluju na fotografiji i figure životinja, ali ne kao ličnosti koje se ponašaju racionalno, nego više kao atrakcija ili kuriozitet, a dosta često kao čovekov statusni simbol. Postoje i predmeti koji nešto ”rade”, na primer automobili, tramvaji, autobusi takođe nešto rade – učestvuju u saobraćaju i prave saobraćajnu gužvu, ali samo zahvaljujući tome što njima upravlaju ljudi (i zbog toga se ponekad sudaraju, sami po sebi nikada nebi pravili takve gluposti), ali kada ih čovek parkira i napusti, onda više ništa ne ”rade” – samo postoje u određenom prostoru i dosta često smetaju pešacima, ako su parkirani na trotoaru, i fotografima, jer su parkirani na, za njih, uvek pogrešnom mestu (poput trafika i bandera o kojima smo već govorili ranije). Dakle, za njihovo ”ponašanje” je odgovoran isključivo čovek, a ne oni.
Figura čoveka na fotografiji ima još jednu funkciju, koja je naznačena u citatu na početku ovog teksta, a koja proizilazi iz fakta da je čovek ”kruna žive prirode”, pa prema tome mu pripada potpuno zasluženo funkci­ja merila, odnosno etalona prema kome određujemo veličinu i značaj svih ostalih predmeta u stvarnosti i na fotografiji. Mala figura čoveka na fotografiji pejzaža govori o tome koliko je priroda moćna i veličanstvena, dreser koji stoji pored slona prikazuje koliko je slon veliki, monumentalnost neke zgrade naglašava mravinjak ljudi koji hodaju u njenom podnožju, dlan na kome čovek drži kutiju šibica određuje koliko je ona mala, ali značenje stvari možemo promeniti manipulacijom, odnosno dodelom glavne uloge figuri čoveka. Figura alpiniste u krupnom planu naspram planinskog vrha govori nam da se on sprema da ga savlada, figura dresera u prednjem planu preuzima glavnu ulogu, dok je slon u zadnjem planu mali i igra sporednu ulogu – jasno je da je dreser njegov gospodar.
Ljudi od malena uče kako da opšte i kako da se ponašaju u okviru svoje i u okviru drugih društvenih zajednica. Savladavanje ove veštine zavisi od pojedinca, neki to rade bolje, neki se teže snalaze, ali većina zna kako treba da se ophodi sa drugim jedinkama. Glavni problem u međusobnom komuniciranju jeste predsta­vljanje jedinke pred drugim jedinkama, odnosno stvara­nje što bolje slike o sebi u svesti drugih članov­a zajednic­e. U prvom kontaktu sa drugima, najbitniji je spoljašnji izgled jedinke po kome drugi odmah mogu da steknu utisak da li je pred njima odrpanac ili gospodin čovek, zatim slede ponašanje, reči i dela. Ljudsko mišljenje je subjektivno, i zato pojedinac koji je savladao tehniku predstavljanja, relativno lako može da stvori u svesti drugih jedinki sliku kakvu bi on hteo da oni imaju o njemu.
Fotografija je, po mišljenju većine, objektivna, a niti u porodici, niti u školi niko nikoga ne uči kako da se ponaša pred fotoaparatom. Zato većina ljudi brine kako će ispasti na fotografiji, odnosno kako da se predstavi pred kamerom. Jer, ako je fotoaparat objektivan, onda će otkriti sve nedostke koje jedinka vešto skriva od drugih, a ne zna da sakrije od objektiva, i kada drugi budu posmatrali njegovu fotografiju, lako mogu da uoče nedostatke u pravom svetlu. Fotografija ne laže, ali fotograf je čovek, i prema tome je sklon laži i manipulisanju, u ovom slučaju to je pozitivna osobina koju fotograf mora da iskoristi, kako bi model bio zadovoljan svojom fotografijom. Prvi njegov zadatak je da izvrši psihološku pripremu modela da bi ga naterao da komunicira sa njim, a ne sa kamerom, kako bi model mogao da odglumi samog sebe u trenutku ekspozicije. Potom da ga ubedi da će izgledati kako treba na konačnoj fotografiji, jer u ovom slučaju on brine kako će ga videti drugi, a da bi u tome uspeo, mora da pripremi model, da izvrši retuširanje modela – odnosno da uredi i dotera šminku, odelo i sve ostale detalje.

Nastavak članka možete pročitati u časopisu Refoto br.94 koji možete poručiti na…

<!–more–>

Govor tela (i odela)

U prvom međusobnom kontaktu, dve ljudske jedink­e se predstavljaju telom, tj. svojim izgledom, sa veće udaljenosti procenjuju jedna drugu i, tek ako procene da imaju nešto zajedničko, pristupaju bliže da bi se upoznali licem u lice. Od velikog značaja pri međusobnom upoznavanju je izgled tela, odnosno odevni predmeti koje pojedinac ima na sebi, i izgled lica – odnosno kako je ono negovano (kod žena šminka i frizura, kod muška­raca – brkovi, brada, frizura). Pripadnici prvobitnih rodovskih zajednica koji i dan danas žive u tropskim predelima Afrike, Južne Amerike, Australije i još ponegde, predstavljaju se isključivo telom, njihovi paga­nski bogovi im nisu nametnuli osećaj stida, kao kod ostalih religija, tako da mogu da hodaju goli ili skoro goli kao Adam i Eva, pogotovu pošto im i klimatski
uslov­i to omogućavaju. Međusobne hijerarhijske razlike u sklopu zajednice izražavaju se bojenjem lica i tela, nakitom ili maskama. Obični članovi zajednice ukrašavaju lice i telo različitim bojama i sa pokojom narukvicom i ogrlicom, plemenski poglavar takođe je manje ili više obojen, ali ima privilegiju da nosi ogrlicu od školjki ili bezvrednih đinđuva koju mu je utrapio neki misionar, ima i ogledalce, u nosu i ušima razne ukrasne predmete, među kojima često mogu da se nađu i obični ekseri, a na glavi nešto što ima funkciju krune kod civilizovanih monarha, u ovom slučaju to može da bude niska od veoma lepog orlovog perja. Plemenski vrač je obično najatraktivnije ”obučen”, kao što je to običaj i u naprednijim zajednicama kod jedinki koje drže ključ od vrata nebeskih, njegovo telo je obično bogato prekriveno raznovrsnim bojama, ima pravo da nosi masku koja uliva strahopoštovanje i najraznovrsniji nakit, veoma često je ogrnut krznom od neke životinje, a sve to u funkciji ulivanja respekta kod ostalih članova zajednice. Na osnovu spoljašnjeg izgleda, pripadnici drugih zajednica lako mogu da se orijentišu ko je ko u društvenoj hijerarhiji ove zajednice.
Život ljudi u ostalim delovima kugle zemaljske nije tako jednostavan zbog činjenice da blagotvorno sunce ne može da ugreje podjednako sve delove naše planete. Zbog nepovoljnih klimatskih uticaja, stanovnici ostalih delova zemlje primorani su da koriste odeću, pre svega u njenoj primarnoj funkciji, odnosno da zaštite svoje telo od hladnoće, vrućine, vlage i kiše. Eskimi nose kožne bunde i kape koje ih greju, beduini u severnoj Africi nose đelabe – neku vrstu dugačke do članaka košulje i turbane koje ih štite od vrućine. Stanovnici Evrope i drugih predela sa povoljnijom klimom su primorani da nose sezonsku odeću, a privilegiju članova prvobitnih zajednica – da hodaju goli ili skoro goli, mogu da koriste samo leti ili kada otputuju u subtropske ili tropske krajeve. Drugim rečima, odeća u svojoj primarnoj funkciji jeste zamena za prirodnu zaštitu tela.
U svojoj sekundarnoj funkciji, odeća je nadomestak za govor tela, ona nosi u sebi informaciju o socijalnom položaju pojedinca, o pripadnosti staležu, o hijerarhiji u društvenoj zajednici kojoj pripada, o nacionalnoj i verskoj pripadnosti, o karakteru njegovog zanimanja, izražava stavove jedinke, ponekad ima magično značenje – štiti od uroka, a veoma bitna je i njena estetsk­a funkcija, kada odelo služi kao ukras. Pošto u ovom slučaju ljudi ne mogu da ukrašavaju svoje telo, ukrašavaju svoju odeću, a pošto jedini deo tela koji je ostao nepokriven je lice, ukrašavaju i lice – žene šminkom, nakitom i frizurom, muškarci glatko izbrijanim licem, ili obrnuto – dobro negovanim brkovima, bradama, zulufima raznih oblika i frizurom. Pre nego što izađu u javni prostor, većina ljudi se doteruje, u svakodnevnom životu bolje prolaze lepo obučeni ljudi, na nudističkoj plaži bolje prolaze lepo izvajani mladi ljudi, nemarno obučen čovek je neuredan, preterano doteran čovek je kicoš. Disciplinovana vojska nosi uredne uniforme – vojnik kome fali dugme je nedisciplinovan, dok je paravojska­ odevena neuredno, pomoću štapa i kanapa. Bitlsi su se oblačili pristojno, ali su nosili dugu kosu, Rolingstounsi se oblače provokativno, drugačije se oblače pankeri, metalci­, džez muzičari, članovi filharmonije. Livrejisani portir­ vam stavlj­a na znanje da, ako nemate puno para, niste dobrodošli u hotel, a ako niste pristojno obučeni, neće vas ni pustiti da uđete u hotel. Način oblačenja i šminkanja nam govori o tome kako određeni pojedinac hoće da se predstavi pred drugim jedinkama, o pripadnosti staležu i društvenoj zajednici, o njegovoj profesiji, na taj način on izražava ili potiskuje svoju individualnost.
”Ljudi odmah nasednu na odeću, na kapu, kaput, mantil, cipele, uopšte ne vide lice, hod, pokret glave, ne primećuju ništa sem odeće, vide samo kaput i pantalone, u koje se čovek uvuče, cipele i, naravno, ponajpre kapu koja se ima na glavi. Znači, za onoga ko me vidi u ovoj kapi, ja sam mesar, drvoseča ili seljak.” (Tomas Bernhard – pripovetka ”Kapa”)
Prema tome, svoje ”fotografsko viđenje” autor mora da proširi i na opažanje govora tela. Može da prihvati način na koji pojedinac hoće da se predstavi pred drugima, može da izvrši manje ili veće intervencije korigujući šminku i detalje odevnih predmeta a, takođe, može da skine model i da ga obuče, odnosno uredi i dotera za snimanje po svom nahođenju, odnosno prema svojoj autorskoj zamisli. O ulozi i značaju koji imaju odevni predmeti i izgled lica na fotografiji svako može da se uveri potraživši na Internetu fotografije Augusta Sandera (August Sander, 1876 – 1964) koji je u svom projektu, kome nema ravnog i istoriji foto­grafije, u četrdeset i pet knjiga i dvesta pedeset hiljada snimaka pokušao da predstavi socijalni dokument vremena pod nazivom ”Ljudi 20 veka”.