Zanimljivosti

Đorđe Stanojević: Srbija u slikama, 1902. godine

Istorijski muzej Srbije otvorio je 12. januara 2018. u Beogradu izložbu pod nazivom “Đorđe Stanojević – Čovek koji je osvetlio Srbiju”. Veliki multimedijalni projekat posvećen je obeležavanju 160. godina od rođenja slavnog naučnika na kojem će premijerno biti prikazan najveći deo zaostavštine poznatog fizičara i astronoma. Ono što je posebno zanimljivi jeste da je Đorđe Stanojević u svom radu, mogli bi reći strastveno, koristio fotoaparat i fotografiju i to u mnogim oblastima u kojima su to, u to vreme bili pionirski pokušaji. Fotografiju je koristio prvenstveno u naučne svrhe ali je istovremeno za njega ona bila i umetnost zahvaljujući kojoj je obilazio Srbiju i snimao pejzaže i predele, nošnje i načine života ljudi. Snimajući predele u potrazi za vodotokovima gde bi mogle biti podignute hidrocentrale imao je materijal i za prvu srpsku fotomonografiju “Srbija u slikama 1”. Veoma je zanimljiv predgovor ovoj monografiji koji je napisao Bogdan Popović a posebnu pažnju posvetite drugom delu u kojem objašnjava ono što mi stalno potenciramo: “fotografije treba čitati a ne letimično gledati”.

Gornjačka klisura

Manastir Ravanica

                                            Vodopad Ripaljka                                                                   Sahat kula u Vranju

“Ovi listovi, koje čitalac ima u rukama, prvi su listovi jedne veće zbirke, kojoj je namenjen zadatak da našu otadžbinu predstavi živopisno, u jednom nizu probranih slika. Drugi narodi imaju odavna ovakvih zbiraka, koje su kod njih jedan ukras narodnog knjižarstva i knjižnice pojedinaca. Kod nas je ovo prvo preduzeće ove vrste. Zasluga za njega pripada sva G. Stanojeviću. Sastavivši s velikim trudom i prečišćenim ukusom svoju obilatu u poznatu zbirku fotografskih snimaka iz svih krajeva Srbije, G. Stanojević je pomislio, s pravom, da, objavljena, ona mogla popuniti ovu prazninu, koja je postojala u našoj književnosti tog roda. Ne žaleći truda, on se latio posla, i rezultat njegovog pregalaštva, to su evo ovi listovi, iz kojih će, danas po prvi put, Srbin moći poznati, proučavati svoju otadžbinu: slike, prilike, obličja njena, njene predele, njene tipove, spomenike, građevine, nošnju, donekle i običaje, rečju sve što je značajno i živopisno u tom rodu – ne samo iz opisa, koji su skoro uvek nepotpuni, suvi, bez života, no iz neposrednih snimaka, koji kao da sa lica mesta pred nas prenašaju ljude i krajeve, koje predstavljaju. Danas prvi put, s ovom zbirkom, naša otadžbina, u svojim raznim izgledima, izneta je pred nas, u najprikladnijem obliku. Kada se na ovu prvu svesku nanižu one, koje još imaju da dođu, i koje će sve biti što je moguće raznovrsnije, srpsko knjižarstvo biće bogatije jednim sjajnim albumom zemlje Srbije, potpuno dostojnim rodoljubivoga cilja, kome je namenjen.

Brestovačka banja
Ručak u seoskoj školi

Veče u okolini Niša

Loznica

Seoska kuća u Krajini

No objavljivanju ove zbirke ja se radujem iz još jednog razloga. Ja volim sliku, sliku kao takvu, nezavisno od njene sadržine i njenih prigodnih ciljeva, sliku ne samo umetničku u užem smislu reči, no sve vrste njene, slike bojadisane, slike “crne i bele”, rezove, crteže, fotografije, ilustracije. Slika je uvek jasna, živa, rečita, tako precizna i tako koncizna! Najkraći i najživopisniji tekst je prema njoj bled i dug. Otuda je slika, u njenoj oblasti, bolji posrednik između nas i stvari no najlepše napisana knjiga. Ono što mi ne bismo umeli sami opaziti. mi to opazimo pošto smo ga na slici videli; iskustvo vam je vaše dalo, ili će vam o tome dati dokaza.

Razume se da i sliku treba naučiti gledati. Većina ljudi slike gleda rasejano, površno, uznemireno, preletajući očima preko cele slike, ne zadržavajući se na pojedinostima. Utisak, koji se u tom slučaju od slike dobija, sličan je utisku koji bi čovek imao, kad bi mu neku knjigu od sto strana, čitalo sto čitača odjedanput, svaki po jednu stranu u isto vreme! Sliku treba gledati – fotografije kao i ostale slike – parče po parče, kut po kut, crtu po crtu, mirno, pažljivo, skoro pedantno; to je jedini način da čovek, pošto je sliku gledao, sliku i VIDI.

Ali za onoga, koji je sliku tako naučio gledati, ona onda dobija sav svoj značaj, koji je veliki, i donosi mu svu korist i zabavu, koje nisu manje. I zato ja držim da ova zbirka, nezavisno od njenih drugih preimućstava, i iz ovog poslednjeg razloga srećna novina i nesumnjiv napredak u našoj umetničkoj književnosti. Ostaje samo da svaki pomognemo koliko je kome moguće. Ja držim da se od poznatog rodoljublja našeg sveta neće suviše iščekivati ako poverujemo, da će svaki koji to uzmogne, obogatiti i svoju knjižnicu jednim primerkom ove zbirke, i time pomoći, da cela ugleda sveta, i možda bude takva daljim preduzećima ove vrste, koja bi postepeno obuhvatila sve zemlje srpske.

                                     Petnička pećina                                                                            Ulaz u majdan Kučajna

Ciganče sa violinom, najstarija kolor fotografija u Srbiji snimljena 1907. autohrom tehnikom