Fotografi

Dušan Reljin

©Dušan Reljin-"Chanel Iman", Vogue Italija, 2008

Uzbudljiv put ka zvezdama

Već ustaljeno pravilo da naši ljudi postižu veliki uspeh u inostranstvu potvrđuje i Dušan Reljin, koji je, igrom slučaja, proputovao pola sveta da bi došao do konačne destinacije za uspeh – Njujorka

Biografija

96183-500wDušan Reljin rođen je u Srbiji, odra­stao u Norveškoj, a živi i radi u Njujorku. Bavi se modnom fotografijom i portretisa­njem javnih ličnosti. Karijeru je započeo kao asistent u studiju renomiranog modnog fotografa Kreg Mekdina (Craig McDean). Neki od njegovih prvih radova predstavljeni su na izložbi ”Model kao muza” (Model as Muse) u Metropolitan Muzeju u Njujorku. Njegove fotografije objavljene su u nemačkom, koreanskom, japanskom, ita­lijanskom i španskom izdanju maga­zina Vogue, Interview Russia, GQ, V magazinu… Vodeći je fotograf naslo­vnih strana za In Style magazin. Fotografisao­ je reklamne kampanje za modne brendo­ve kao što su: ”Gucci”, ”Helmu­t Lang”, ”Victoria’s Secret”, kao i za vode­će kozme­tičke kuće: ”Max Facto­r”, ”Lanco­me”, ”Vichy”, ”Cover Girl”, ”Estee Lauder”, ”Rimmel”. Poslednjih godina bavi se i režijom muzičkih spotova i reklama. U saradnji sa svojom suprugom Hilde Petersen-Reljin (Hilde Pettersen Reljin), šminkerkom iz Norveške, režirao je reklame za ”Max Factor”, ”Gucci” i muzički video za bend Fisher Spooner prikazan u Muzeju Moderne Umetnosti u Njujorku (MoMA), kao i za Emmanuelle Seigner. U saradnji sa Rik Ovensom (Rick Owens) režirao je eksperimentalni film ”Matchstick Girl” (”Devojčica sa šibicama”) koji je po izbo­ru New York Times-a svrstan u pet najboljih filmskih ostvarenja meseca. Dušan je tvorac linije naočara za marku ”Selima Optique” pod nazivom ”Dusaneye”.

Magični svet mode prepun iluzija i neshvatljivih mogućnosti privlači mnoge kreativce jer, pored medijske privlačnosti, nudi i mogu­ćnost jedinstvenog kreativnog izražavanja koje svakim novim editorijalom, ili kampanjom može biti novo i drugačij­e. To je idealna platforma za mlade i dinami­čne ljude različitih interesovanja i znanja, koji žude da svoj potencijal iskažu na više nivoa. Lična kreativno­st ovde se uvek prepliće s idejama svih ljudi uključenih u stvaranje slike o modi, bila ona pokretna ili statičn­a. Timski rad ovde je presudan, a ispoljiti sopstvenu lično­st i ideju nije nimalo lak zadatak, pa zato samo oni najuporniji, najposvećeniji i u profesionalnom smislu najozbiljniji dosežu visoke standarde, a samim tim i priznanje javnosti i tržišta. To priznanje Dušan Reljin stekao je odavno, i to na najvećoj modnoj pozornici ­– u Njujorku, njegovoj trenutnoj životnoj sredini. Zašto kažem trenutnoj?
Još kao dvogodišnje dete preselio se iz Srbije u Austra­liju, gde je živeo do osme godine. Njegov otac radio je u JAT-u, što je uslovljavalo česte selidbe, pa se tako sa osam godina vratio u Beograd i u njemu je živeo do četrnaeste godine. Zatim se preselio u Norvešku i tamo je studirao umetnost i film. Nakon studija počeo je da radi kao asistent fotografima. Jedan od tih fotografa bio je dobar prijatelj čuvenog modnog fotografa Krega Mekdina (Craig McDean), koji je u to vreme tražio novog asistenta.
I tako zbog posla Dušan odlazi u London, da bi se 1997. godine, zajedno s Mekdinom, preselio u Njujork. Za njega je radio naredne tri i po godine, a nakon toga otisnuo se u neizvesne vode samostalne karijere i uspeo.

Zanimljivo je što Dušan kaže da ga je filmska režija uvek više privlačila i da je čak bio primljen na Univerzitet ”Kolumbija”, ali kako nije dobio stipe­ndiju, nije ni otišao na to školovanje.
Ipak, svoje režiserske sposobnosti Dušan demo­nstrira na svakom snimanju gde, iako okružen brojnim ljudima i u tesnoj saradnji s njima, odlično uklapa svoje ideje s idejama svih ostalih, kreirajući, na kraju, zanimljive i dinamične fotografije jasnog i prepoznatljivog stila.
Vizuelno jednostavne, s vidljivim uticajima klasične modne fotografije čiji su utemeljivači bili Irving Pen (Irving Penn) i Ričard Avedon (Richard Avedon), u prvi plan stavljaju modu i sve njene prateće elemente poput šminke, frizure, stajlinga. Lepa lica manekena i manekenki nekad su samo platno spremno da na pravi način upije svetlo reflektora, a nekad su inspiracija i povod za stvaranje specifičnog doživljaja. Pre, posle i između svega stoji komunikacija i to dobra, iskrena i otvorena, koja, po pravilu, završava upečatljivim editorijalima do kojih Dušan, kako sâm kaže, dolazi bez kompromisa u radu.
Da bismo vam približili svet Dušana Reljina, razdaljinu od nekoliko hiljada kilometara između Beograda i Njujorka lako smo prevazišli savremenom tehnologijom zvanom internet, i napravili intervju u kom je Dušan objasnio svoje shvatanje mode i modne fotografije, način rada i naznake planova za budućnost.

Refoto: Vi ste modni fotograf koji živi u epicentru mode, biznisa, umetnosti, fotografije… Da li je to za Vas breme koje se teško nosi ili inspiracija i podstrek da idete dalje i budete sve bolji i kreativniji?
Dušan Reljin: Trenutno živim u Njujorku i sve što obožavam u tom gradu isto tako mi i smeta. Njujork ima energiju dvadeset i četiri sata na dan. Nikada nije tišina i uvek ima ljudi na ulici. To me inspiriše i motiviše, stalno me gura da budem bolji i kreativniji. Smatram da je kreativnost svuda oko nas, a na nama ostaje da je prihvatimo kako nam najbolje odgovara u tom trenutku.

R: Rođeni ste u Srbiji, imate Norveško državljanstvo, a živite u SAD. Šta mislite, da li se ta multikulturalnost, inače uobičajena za Njujork, ogleda na Vašim fotografijama ili je moda pravi odraz globalizacije?
DR: Ja sam imao sreću da živim u raznim državama i doživim različite kulture. To je očigledno uticalo na moje fotografije. Ove godine prvi put bio sam u Berlinu i oduševio sam se gradom. Trenutno sam toliko inspi­risan tim gradom da me sve fotografije koje radim podsećaju na Berlin i odatle crpim inspiraciju: Die Brücke, Bertholt Brecht, Erich Heckel, David Bowie, Iggy Pop, Einstürzende Neubauten… postali su moja svakidašnja inspiracija.

R: Da li Vam se posle toliko snimljenih editorijala, naslovnih strana, modnih kampanja promenio odnos prema modi? Drugačije rečeno, kako biste definisali modu na početku karijere, a kako danas?
DR: Moj odnos s modom drastično se promenio. Kada sam počinjao, sve je bilo veoma naivno.
Nisam puno obraćao pažnju na dizajnere, samu odeću i stil.Više sam se fokusirao na fotografiju, a moda nije bila toliko važna. Tokom godina naučio sam da poštujem dizajnere više, kao i njihove kreacije, a takođe sam naučio kako da fotografišem modu. Na svu sreću, moda se menja svakih šest meseci tako da uvek ima nešto novo da se vidi, a to me inspiriše.

R: Radili ste s brojnim top-modelima, glumcima, glumicama, uopšte poznatim i slavnim ljudima, ali i s ”običnim” manekenima. Da li postoji razlika u načinu rada, kako u tehničkom smislu, tako i u Vašem odnosu prema onome ko je ispred fotoaparata?
DR: Postoje velike razlike. Kada se radi s glumcima, uvek imate manje vremena; postoje restrikcije kako bi oni želeli da izgledaju i sve je generalno komplikovanije. S manekenkama je kao da ispred sebe imate prazno platno koje je moguće farbati bilo kojim bojama koje želite tog dana. Uvek pokušavam da kreiram moj ”svet” i da onaj ko je ispred fotoaparata živi u njemu. To smatram najvažnijim, jer ko god da je ispred fotoaparata, ja snimam tu fotografiju prvo za sebe, a onda za druge.

R: Da li imate omiljene modele ili neke ličnosti koje Vas inspirišu, kojima se divite?
DR: Moje omiljene ličnosti koje sam fotografisao, ili bih voleo da fotografišem u budućnosti jesu: Kate Moss, Stephanie Seymour, Nataša Vojnović, Chrystal Renn, Emmanuelle Seigner, Selma Blair, Willem Dafoe, David Bowie, David Lynch…

R: U interakciji modni dizajner, stilista, šminker, frizer, producent, fotograf, model – koja karika je najjača i najvažnija, tj. ko je na samom fotografisanju ključn­a ličnost za konačan izgled snimljenog materijala?
DR: U samom fotografisanju sve te ličnosti su veoma važne. Ne bih mogao da snimim dobru fotografiju bez pomoći celog tima. Svi oni su profesionalci koji vole svoj posao i žele da ga urade što bolje. Možda je fotograf taj koji diriguje snimanje, ali su svi članovi tima na istom nivou.

R: U kojoj meri učestvujete u stvaranju konačnog imidža?
DR: Učestvujem od početka pa do samog kraja u stvaranju imidža i smatram da je to jedini način za stvaranje autorskog rada koji je sto posto ličan i iskren.

R: Kako biste ukratko sagledali današnju modnu fotografiju i njen apstraktan odnos prema realnom, koji je još četrdesetih godina prošlog veka najavio Ričard Avedon?
DR: Modna fotografija je umetnost. Kao i ostale­ umetnosti, ima neke granice koje se poštuju ali često se ide preko njih jer se puno kreira iz fantazije. Svi znamo da je ta odeća koja je fotografisana na predi­vnoj devojci, s odličinim svetlom, u nekom pose­bnom ambijentu i zatim retuširana – daleko od istine. Ali to nije cilj! To je iluzija koju stvara foto­grafija o nekom novom svetu koji privlači ljude. Oni žele da budu deo toga, i to postižu time što kada vide tu fotografiju, uđu u radnju i kupe garderobu koja je fotografisana.

R: Da li pratite modnu scenu kod nas, tj. dizajnere, fotografe, časopise, revije, modele? Da li primećujete kreativni pomak ili se sve još vrti u zatvorenom krugu kopiranja ”zapadnih” stilova i udovoljavanju komercijalno opterećenih želja klijenata, po cenu razvoja kreativnosti i originalnosti?
DR: Nažalost, ne pratim koliko bih želeo modnu indu­striju u Srbiji, osim srpskog Elle magazina s kojim sam sarađivao nekoliko puta, ali sam blizak sa Srbima koji žive u inostranstvu i bave se modom i umetnošću. Smatram da postoji veliki talenat u Srbiji i još veća želja. Očigledno je da se kopiraju zapadni stilovi, i što da ne? I oni kopiraju od drugih, ali je bitno da se to ”kopiranje” napravi tako da bude lično i da ima neki pečat koji ga razlikuje od drugih. Mislim da će morati da prođe izvesno vreme pa da Srbija bude neka ”modna sila”, ali počeci su tu.

R: Da li ste se zasitili visoke produkcije, glamura i modne fantazije i maštate o običnom svetu, s običnim­ ljudima koje možemo videti na Vašim nekomercija­lnim radovima? Planirate li u nekom momentu da promenite­ fotografsku karijeru ili Vas je ”inficirala” neutoljiva glad modne industrije da svojom lepotom, lucidnošću i samodovoljnošću hrani našu sujetu i želju za večnom mladošću?
DR: Meni najviše odgovara kombinacija velike produkci­je i svakidašnje fotografije. To je za mene kao jing i jang. Smatram da jedno bez drugog ne mogu. Volim da foto­grafišem modu u idealnim uslovima i da dobijem najbolji mogući rezultat, ali nekada se desi da vam se ta idealna situacija nalazi baš ispred nosa, dok hodate ulicom. Smatram sebe fotografom koji voli modu, ali i muziku i glumu.

Sve fotografije iz ovog portfolija možete pogledati u časopisu Refoto 103 koji možete poručiti na: ReFoto + stari brojevi.