Teorija Fotografije

Ehoizam ili esej o narcisoidnosti

 

388facd0c5b29ce2f8c1d30186b37760

 

Fotografija je bila na dugačkom putešestviju od svog nastanka u 19.veku pa sve do današnjeg dana. Kroz istoriju dugačkih ekspozicija koje su mogle da traju i po deset minuta besomučnog nepomeranja iz kadra radi jednog savršenog portreta, preko fotografije u boji, prelaska sa filma na digitalnu sliku i danas gde svaki telefon ili kompjuter ima savršene rezolucije na svojim kamerama, fotografija je poprimila različite oblike i kontekste korišćenja portreta koji su preko nje uhvaćeni.

Kako se tehnologija razvijala, a samim tim i fotografski doživljaj, zabeležavanje portreta, a posebno autoportreta dobijalo je drugačije značenje. Autoportret kao umetnički stav dobija svoje značenje koje ga odvaja od objektivnosti fotografije. Kao gledaoci uvek očekujemo da se iza autoportreta krije nešto. Kada sebe predstavljamo kao subjekat, pretpostavljamo da je umetnik izabrao da nama, gledaocima, otkrije najtajnovitije aspekte svog fizičkog i psihičkog bića. Iz ove perspektive, autoportret treba da predstavi direktnu liniju koja otkriva njegov identitet. Kod žena umetnica, autoportret predstavljao je mnogo dublju i kompleksniju crtu od otkrivanja svog ličnog bića.

Kao projekcija želja heteroseksualnih muškaraca, žena je morala da pronađe put koji će je osloboditi od uloge pasivnog objekta i pretvoriti u aktivnog subjekta. Zbog toga, autoportret je vrlo često kroz istraživanje svog unutrašnjeg života i spoljne stvarnosti vodio do čestih regresija od autoportreta do autoprezentacije.

7e13355a3199bac67193fdbf834c17e6

Danas, u 21.veku, autoprezentacija ima svoje nove ime. U našem instagramskom, hiperlinkovanom i konektovanom svetu, autoportret je dobio svoju skraćenicu #selfie.

Pojavom tvitera i tvitpikova slavnih ličnosti, svet je samo povećao narcisoidnu opsesiju za objavljivanjem svojih likova na društvenim mrežama. Samo Velika Britanija objavi preko 35 miliona selfija po mesecu. Naši prijatelji su opsednuti njima, šefovi, ikone, ljubavi, čak ih i mi koristimo. Pojavom još jedne sprave, selfie stick-a, mogućnost je povećana da sada uhvatimo sebe (a i druge) pored neke značajne skulpture ili obeležja na putovanju.
Photo on 02-03-16 at 15.08

Više nismo ni sami, već se naše lice može zabeležiti u milion piksela zajedno sa pikselima poznate građevine. Ipak, najzabavnije jeste na koji način možemo uhvatiti lice. Današnjim aplikacijama poput snapchata, instagrama ili webcamtoya, možemo odigrati igru naše najbolje strane lica. Autoportreti više ne sadrže dublje kontekstualno značenje već služe da bi zabeležili bolju stranu lica, bilo pod svetlom toaleta ili bašte. Demistifikujući, iskontrolisani, komičan i lični – selfi je način da se uhvati najbolja strana lica, bez bora, bubuljica ili nepravilnosti, dodavajući filter koji najviše može da ispravi ono prirodno na nama. Ovaj filter pored toga što nas čini lepim i zadovoljnim, daje notu da je naš lični instagram dnevnik zapravo veoma srećan, rozikasto sunčani život. Uz samo jedan haštag, fotografija dobija nove pratioce, komentare i lajkove.

Međutim, šta se krije iza ovoga?

Photo on 15-08-16 at 15.54 #2

Isprva, sasvim suludo zvuči baviti se pojmom selfiija, baviti se nečim što je toliko lišeno dubine i emocije. Ipak, selfiji su svuda oko nas i verovatno će tu ostati. Desiće se milion puta da i sami budemo deo njih, nekad čak i nesvesno, koristeći ga kao personalno ogledalo u trenucima kada ogledala nema, nekad iz same dosade, a nekad i jer želimo da pokupimo što više podrške na socijalnim mrežama. Ovi samostvoreni autoportreti neki vide kao dokaz kulturnog ili bar generacijskog narcizma, ali drugi kao korišćenje nove tehnologije i istraživanje kroz istu. Masovnom pojavom smart telefona, ali i online aplikacija za webcam, povećao se i broj selfija, ovog puta i kamerama koje hvataju pokretnu sliku koja se kasnije različitim filterima može oblikovati, skraćivati, a potom objaviti na neku od socijalnih mreža.

Zbog toga je ovu pojavu lako povezati sa slikama u ogledalu, samo se ovog puta sa druge strane ogledala nalaze gledaoci/obožavaoci koji neguju nastavak selfie promocije svojim komentarima i podrškom u vidu lajkova, što je najveća socijalna hrana jednog prosečnog savremenog narcisoida.

Ipak, kada dođemo u situaciju da se telefon isključi, internet ne radi i sunce nestane, koliko je važno što smo pre toga napravili oko stotinak fotografija od kojih je izabrana jedna koja je prošla kroz 10 filtera, i napokon pobednička otišla online? U celom tom procesu utrošeno je više od dva sata, možda rizikovan i život, da bismo dobili jednu savršeno ispeglanu fotografiju našeg najlepšeg profila. Koji zapravo nije lep. I neče nikada biti lep. Ali je dobio potvrdu naših prijatelja i nekoliko slučajnih instagramskih prolaznika iz Turske i Grčke.

Na kraju dana, nikoga nije briga koliko ste srećni ili tužni u trenutku kada se skroluje na telefonu. Nikoga nije briga da zaviri u intiman život instagram profila ili selfija.

selfiestickp1920

(*ovaj tekst je objavljen u časopisu Propeler, juna 2016.godine)

Katarina Marković

Author: Katarina Marković

filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda

Katarina Marković
filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda