Digitalna foto-škola
Tri dimenzije dvodimenzionalne slike
Kada u našu redakciju počnu da stižu pisma s pitanjima koja se odnose na podešavanje veličine fotografija namenjenih slanju, vreme je da ponovimo priču o dimenzijama digitalne slike. Ovog puta pozabavićemo se i ostalim problemima u vezi s kvalitetom digitalnog snimka i gotove fotografije
Digitalna slika
Termin ”digitalna slika” namerno je upotrebljen jer u svetu računara ne baratamo samo fotografijom. Čak i kada samo koristite računar, vi gledate u digitalnu sliku, tj. GUI (Graphic User Interface), koji predstavlja vaše ”radno okruženje”. Tokom rada koristite ekran koji ima određenu količinu piksela, a do sada ste već svi naučili da što više piksela ima, to je i kvalitet veći. Da li vam je uvek neophodan, pitanje je na koje odgovor možete potražiti u tekstu Svetislava Dragovića.
Ali da se vratimo na početak, tj. kada se pojavila digitalna slika, a to je vreme razvoja televizije – pretvaranje slike u električni signal, i obrnuto, postalo je osnova ”prozora u svet”. Pretvaranje slike u nizove tačkica koje je potom moguće videti na ekranu danas svi koriste kroz milione aplikacija. S vremenom je za gradivne delove digitalne slike usvojen termin nastao kao akronim reči ”picture” i ”element” – piksel.
Priče u kojima se pominju pikseli možete čuti svuda: na pijaci, u prevozu, ali veoma mali broj ljudi stvarno zna o čemu priča dok se, na primer, drugima hvali kako je nabavio telefon koji ima ekran SVGA rezolucije, s velikim brojem piksela. Ovi kvadratići mogu imati različite veličine, sama slika može biti sastavljena od malog ili velikog broja kvadrata, što u praksi znači da pikseli mogu biti vidljivi ili toliko mali da ih praktično možemo smatrati nevidljivim. Ako su vidljivi, tada je u upotrebi termin ”pikselizovana slika” ili fotografija u maloj rezoluciji, nasuprot one koju sačinjavaju milioni piksela koju zovemo kvalitetnom slikom u velikoj rezoluciji.
| Otprilike jednom mesečno dobijam pitanje da li imam ili znam koji je to
editor pomoću kog istražitelji s refleksa na nekoj maloj površini, uz to
snimljenoj kamerom za nadzor, izvlače lik i uvećavaju ga toliko da mogu
da prepoznaju ko je tu bio. U čuvenom filmu ”Blow up” fotograf povećava detalj svog snimka i shvata da je u pitanju ubistvo koje se samo nazire, jer zrnatost filma jednostavno nije dala mogućnost da dobije detalje tamo gde ih nema. Iako danas postoji neverovatna tehnologija zasnovana na digitalnoj obradi snimaka i dalje nije moguće postići uvećanje kakvo želimo bez kompromisa po pitanju kvaliteta, tj. količine detalja. Onima koji su koristili analognu fotografiju veličina slike predstavlja jednostavan pojam: snimak, tj. negativ ima svoju veličinu, on se postavi u nosač aparata za povećavanje, izaberu se odgovarajuće dimenzije foto-papira i prema njima odredi visina uređaja, tj. udaljenost projekcije. Ukoliko je potreban izrez, aparat za uvećavanje se podigne. Iako izgleda da je povećavanje na ovaj način neograničeno, zrnatost filma i dimenzije snimka postavljali su određene granice. Ipak najveća prepreka bila je veština fotografa i opremljenost njegove foto-laboratorije da eksponira i u hemikalijama obradi velike formate koji su na izložbama privlačili poglede. Sličan pristup vidimo i danas, pa su veoma retke izložbe fotografija formata 30x40 koji je nekada nosio naziv ”izložbeni format”. Neću sada pokretati nikakve rasprave o sadržaju fotografija, samo želim da napomenem da pažljivo gledate postavke jer će među njima biti i onih koje veliki format koriste po sledećem receptu: ”Ako nemaš šta da pokažeš, napravi to veliko”. A izrada velikih, a pod tim podrazumevam stvarno velikih, fotografija nikada nije bila jednostavnija niti jeftinija, prvenstveno zahvaljujući štampačima velikog formata koji su kontinuirano pratili povećavanje kvaliteta digitalne fotografije. |
 | Da bi fotografija koju vidite (snimljena je sa ISO 3.200 po tmurnom danu bez rasvete) bila dovoljno kvalitetna, u štampu se šalje s rezolucijom od 300 dpi. Neophodno je da ne bude manja od veličine koja je na našem primeru 9x6 cm. Ali s toliko ”velike” fotografije nije moguće dobiti kvalitetno povećanje. Kako biste videli uticaj pojedinih podešavanja na konačne dimenzije fotografije, podesio sam ih na ”okrugle” brojeve koji, uzgred, odgovaraju i pojedinim modelima laboratorijskih printera: 38,1x25,4 cm. Na prvom primeru vidite detalj s fotografije koja ima rezoluciju od 300 dpi i dimenzije u pikselima 4.500x3.000. Ako rezoluciju smanjite tri puta i podesite je na 100 dpi, dimenzije u centimetrima ostaju iste, ali realna veličina pada na 1.500x1.000 piksela. Ako istoj fotografiji sada zadate rezoluciju od 300 dpi, ali s isključenim resemplovanjem (bez promene količine piksela), dobijate da je njena veličina 12,7x8,47 cm, što je opet trećina osnovne veličine. Ono što vidite na drugom primeru jeste isti detalj, ali ovoga puta sa smanjene fotografije i uz drastičan gubitak kvaliteta... |
Milan Živković
