Korak ka svesnom
Svaki homo fotografikus, tj. vlasnik fotoaparata, pošto prouči uputstvo za rukovanje, primoran je da njim postupa na određen način, to jest, da njim ”radi”: da usmeri objektiv u određenom pravcu, kadrira, pronađe ravan oštrine (”izoštri” sliku), pritisne okidač, odnese snimljeni materijal na obradu ili ga sam obradi

Primarna konstrukcija – rad rekvizitom:
Najveći broj ljudi koji fotografišu na ovaj način misle da se bave fotograf ijom, a, u stvari, bave se konzerviranjem pogleda i zaposleni su ili volontiraju u industriji za konzerviranje viđenog. Između onog što su videli i onog što imaju na svojoj fotografiji ne postoji skoro nikakva razlika, osim što je viđeni prostor trodimenzionalan, a njihova fotografija dvodimenzionalna. Velika većina ”fotografa” i ne razmišlja o tome da pomoću tehničkih i likovnih postupaka promeni realnost koja se nalazi ispred njih, da promene raspored predmeta koji se nalaze ispred objektiva i da na taj način postignu sopstveno viđenje stvarnosti. Svaki sledeći turista s fotoaparatom koji dođe na isto mesto, ponaša se na isti način, i poneće kući identičnu fotografiju.

Fotografija iz ciklusa ”Servis za pranje i podmazivanje”, 1971. godine. Subjektivna dokumentarna fotografija nastala kao ostvarenje određene autorske zamisli, s ciljem izazivanja određenog emocionalnog učinka kod većeg broja posmatrača. Primer rada rekvizitom: u ovom slučaju rad rekvizitom bio je sveden samo na manipulaciju i režiju ponašanja modela. Model je bio dobar ”glumac”, tako da je kontakt lako uspostavljen, a dogovor lak pošto su namere autora i želje modela bile identične. Garderoba nije doterivana – sačuvana je njena autentičnost koja govori pre svega o ličnosti i karakteru modela. Poseban naglasak dat je na vezu modela s potpornim rekvizitom koja govori o tome kojom profesijom se model bavi. Greške, koje su mogle biti uklonjene sekundarnom konstrukcijom (o kojoj ćemo govoriti u sledećim nastavcima) – promenom položaja fotoaparata u prostoru – vidnog ugla, jesu takozvani prilepci: retrovizor koji ”raste” na glavi (šeširu) modela i metalno bure koje se prilepilo na njegovo desno rame – dovoljno je bilo da se njegova visost fotograf pomerio malo ulevo i problem bi bio rešen!

Fotoaparat nas primorava da manipulišemo njime, predmeti koje se nalaze u vidnom polju objektiva nas na to ne primoravaju i zbog toga većina fotografa i ne pokušava da manipuliše njima, ne shvatajući da se u vidnom polju objektiva nalaze rekviziti kojima, u većoj ili manjoj meri, mogu da manipulišu, da ”rade” s njima. Zbog toga većina fotografa i ne koristi rekvizite.
Ukoliko stvarate i radite u oblasti informativne fotografije, takav pristup realnosti poželjan je i uobičajen, jer u tom slučaju konstruktivne i kompozicijske postupke koristite tako da stvarnost prikažete što vernije, tj. onako kako ona stvarno izgleda. Ako pak želite da radite u domenu informativno-emotivne ili emotivne, tj. stvaralačke fotografije, tehničke i likovne postupke koristite da biste namerno promenili realnost i na taj način postigli i iskazali sopstvenu autorsku nameru – zamisao, stav, ideje, gledište itd. Svaki fotograf koji pretenduje da postane autor – stvaralac mora da bude svestan toga da osnovni korak ka svesnom i punovrednom fotografskom stvaralaštvu jeste upravo rad rekvizitima. (Jan Šmok)

Rad rekvizitom odvija se u tri nivoa:
Prvi nivo – date rekvizite: potrebna je fotografija određenog objekta (predmeta) – rekvizit ne morate da tražite – on je neposredno određen. Tipičan primer: dolazi čovek u atelje i kaže ”Dobar dan, potrebna mi je fotografija za ličnu kartu” – objekat je zadat, rekvizit (model) je tu – ne morate da ga tražite jer je neposredno određen – dat rekvizit. Preostaje samo da doterate frizuru, ako treba šminku ili garderobu, i da snimite, prema pravilima za izradu fotografija namenjenih identifikaciji ličnosti, fotografiju koja overena pečatom postaje službeni dokument. Nekada je to bio blagi poluprofil, oči u zlatnom rezu u gornjoj trećini, lice u gornjoj polovini, a ramena i telo u donjoj trećini. Takve fotografije, pored toga što su služile kao dokument za identifikaciju, poklanjale su se i dragim osobama za uspomenu i dugo sećanje. U sadašnje vreme to je strogi anfas, svi modeli su razroki i nije preporučljivo pokazivati sliku nikom, osim službenim licima. Ranije su se tim poslom bavili obučeni zanatski fotografi, a sada su to službena lica opremljena sofisticiranom tehnikom. Upravo tu leži jedan od odgovora na pitanje postavljeno na početku – ”Da li svako može da se bavi fotografijom ili samo onaj ko se tome nauči?”...

Vladimir Červenka