Veće je bolje ili možda nije tako?
Mali je broj fotografa koji koriste fotoaparate velikog ili srednjeg formata i zadivljuju posmatrače neverovatno visokim kvalitetom slike. Čini se, ipak, da su retki oni koji su spremni da žrtvuju malu težinu i lakoću rukovanja za razliku u kvalitetu koja je vidljiva, ali ne presudna

Istina o elektronskom šumu
Da bismo objasnili da ne postoji ”Deus ex machina”, izvadio sam malo teksta iz publikacije Volker Gilberta o razvijanju sirovih fajlova (RAW): ”Šum (buka) je stvaranje parazitskih elektrona koji zagađuju elektrone koji stvaraju fotografiju. Pojava je naročito pojačana kada je povećana temperatura senzora, posebno kada je ekspozicija dugačka (veća od 1 sekunde). Neki proizvođači su čak razmišljali o uvođenju ventilacije ili ugradnji dopunskog kontakta (dark frame) koji bi učinio da ovi ”vrući pikseli” nestanu.”
Šum (buka) nastaje i pojačavanjem signala. Senzor ima nominalnu osetljivost jednaku osnovnoj osetljivosti digitalnog fotoaparata. Povećanjem osetljivosti na fotoaparatu senzor mora da pojača signal, a time se pojačava šum. Ovaj problem je veći što je senzor manji, a kod malih digitalaca ova vrednost često je samo ISO 80.

Fotoaparat od 6 Mpx ima veličinu senzora od 3.000x2.000 piksela. U rezoluciji od 300 dpi (neophodnoj za kvalitetnu štampu) to daje fotografiju veličine 25x17 cm.

Iako se proizvođači trude da proizvedu kompaktne digitalce s mikrosenzorom od 10 ili 12 megapiksela, dobitak na kvalitetu nije vidljiv. Teoretski, trebalo bi dobiti finiju fotografiju s mnogo više detalja – ali ovaj dobitak je sistematski uništen zbog nedovoljne moći razlaganja objektiva i povećanja šuma. Ovo prinuđava proizvođače da primenjuju algoritme ”peglanja” koji umanjuju efekat šuma, ali uništavaju i kvalitet slike. Rešenje je u korišćenju najvećeg mogućeg senzora da bi se dobio bolji odnos korekcije šuma i kvaliteta detalja slike.
Ako se na testovima digitalnih fotoaparata posmatra glatka površina kao ilustracija šuma, primenjeno ”peglanje” uništava šum, ali istovremeno uništava i detalje na fotografiji. Ako imate mogućnosti, uporedite fotografije snimljene digitalnim fotoaparatima sa senzorima manje pikselaže i modernijim digitalcima – videćete razliku. Fotografija sa šumom može da deluje oštrije i detaljnije u poređenju sa slikom na kojoj je šum ispeglan.
Da je to tako vidimo da pod pritiskom tržišta postoji prava trka na megapiksele. Sada i maleni digitalni fotoaparati s malim senzorom (kao npr. 1/2,3”) imaju po 14 megapiksela, dok za APS-C veličinu senzora nije retkost 24 i više megapiksela.
Dozvolite mi samo da citiram još i ”Image Engineering” koji rade testove za nemački Color Foto i neke druge časopise: ”Digitalan fotoaparat sa 12 miliona piksela bolji je od onog sa 6 miliona’”. Verovatno bi mnogi rekli: ”To je tačno”, pošto stalno slušate da je bolje imati više piksela. Ipak, kada su kompaktni fotoaparati u pitanju, moramo da kažemo da to nije tačno (!!!). Mi, stručnjaci ”Image Engineeringa”... pre dosta vremena utvrdili smo da je kvalitet fotografije postajao sve gori umesto sve bolji. Razlog za to leži u činjenici da su današnji senzori podeljeni na mnogo više, i prema tome mnogo manjih piksela.”
Dalje u ovom napisu stoji: ”6 megapiksela predstavlja najbolji kompromis između broja piksela i elektronskog šuma na slici”. Tu tvrdnju autori teksta ilustrovali su snimkom na kome se na jednoj strani vidi fotografija s malo piksela i malo šuma i na drugom kraju fotografija s puno piksela i puno šuma. Ko ne veruje, neka otvori http://6mpixel.org/en/ (tekst je na engleskom jeziku). Ovo se, naravno odnosi na male digitalce. Moj prvi digitalac imao je svega dva megapiksela i ja sam njime pravio potpuno zadovoljavajuće fotografije na papiru veličine 20x30 cm (odnosno A4 formata). Autori citiranog teksta nastavljaju: ”Tada je težnja za više piksela bila opravdana, jer se od 2 megapiksela nije mogao praviti niti isečak, niti bilo kakva manipulacija koja traži veći format.”
Na Fotokini 2004. prikazan je digitalni fotoaparat sa šest megapiksela čiji se kvalitet snimka, po tvrdnji tadašnjih eksperata, mogao porediti sa onim na filmu od 35 mm pod tipičnim uslovima ekspozicije. Nažalost, kvalitet fotografija digitalnih fotoaparata od tada je postajao sve lošiji. Već 2005, uvođenjem osam megapiksela šum, kao i greške u reprodukciji boja u strukturama s visokim kontrastom, postali su veoma vidljivi. Ti problemi postali su još gori u sadašnjim digitalcama sa 10 ili 12 megapiksela. Proizvođači su se trudili da poprave te probleme softverom za poništavanje šuma i obradu fotografija. Uspeh je bio ograničen (što se može videti iz fotografija koje su priložene uz tekst) – pa autori zaključuju: ”Više piksela – gora fotografija”. Ovaj tekst napisan je 2. jula 2011 – tek da se ne kaže da je iz prošlosti.
Pored ovog citiranog izvora, postoje i drugi. Pre nego što se neki od čitalaca odluči da penzioniše svoj ranije nabavljeni digitalni fotoaparat samo zbog malog broja piksela, neka malo razmisli u svetlu tvrdnje iz ova dva izvora dobre reputacije...

Svetislav V. Dragović