Vest je osnovni novinarski žanr, a svi ostali žanrovi proistekli su iz njega. Osim što je osnovni, vest je i najkraći žanr i prethodi svim ostalim. Po etimologiji reči ”vest” znači znanje. Ova definicija bi mogla da se primeni i na polju fotožurnalizma, koji je svakako neodvojivi deo novinarstva uopšte. U fotonovinarstvu je u poslednje vreme došlo do podele na ”blic vesti” i ”vesti uopšte”, kao rezultat velikog uticaja prestižnog holandskog konkursa za novinsku fotografiju ”World Press Photo”, koji predstavljamo i ove godine. Jedna od kategorija ovog konkursa jeste ”Spot News”, što je kod nas prevedeno kao ”blic vest” jer se nekada ta kategorija zvala ”Flash News”

Blic vest
U ovom broju pokušaću da objasnim kako se rade ”blic vesti”. Na samom početku, uputio bih čitaoce koji imaju pristup internetu da paralelno sa čitanjem ovog teksta drže na računaru otvorenu stranicu sa arhivom WPP konkursa na www.archive.worldpressphoto.org, gde se mogu videti sve glavne nagrade, kao i nagrade po kategorijama, jer ću u ovom tekstu, kao i u narednima, navoditi neke primere s tog konkursa. Na žalost, ne možemo da objavimo te fotografije kao ilustracije tekstu zbog veoma komplikovane procedure za dobijanje autorskih prava.

Događaj koji se ne može predvideti
Ukoliko bismo pokušali da definišemo ovu kategoriju, mogli bismo da kažemo da je to fotografija nastala beleženjem nekog događaja koji nije predvidljiv, ili se, iako se unapred znalo za njega, ishod događaja nije mogao predvideti. U takve događaje spadaju: nesreće, prirodne katastrofe, požari, bitke u ratovima, pretnje samoubistvom, pljačke, atentati, tuča u parlamentu ili na nekoj utakmici, pretnja ubistvom na ulici ili u nečijem domu, već izvršen zločin… Veoma se često s mesta takvih događaja objavljuju fotografije koje nisu snimili profesionalni fotografi, već foto-amateri koji su se našli na pravom mestu u pravom trenutku. U svetu se, a sve više i kod nas, u mnogim redakcijama prati korespondencija policijske stanice, radio-stanice službe hitne pomoći ili vatrogasnih službi, i na taj način se dolazi do informacija. Na tom polju veoma važnu ulogu imaju i slobodni reporteri, koji često i sami imaju opremu za praćenje pomenutih frekvencija i neprekidno lutaju po delovima zemlje ili gradova u potrazi za fotografijom koju bi mogli da ponude nekoj od redakcija. Oni često ističu da su im radio-stanica i karta mnogo važniji delovi opreme od same fotografske opreme. Tu je, naravno, ekskluzivnost od presudnog značaja i ona donosi mnogo veći honorar. To, nažalost, kod nas još uvek nije slučaj. Honorari za fotografiju su veoma niski i uglavnom se ne isplaćuju, a o ekskluzivnosti skoro niko u redakcijama i ne vodi računa. Bez obzira na to, mnogim fotografima (neke poznajem i lično) veoma je stalo do objavljivanja, pa makar i besplatnog, jer time sebi prave određenu vrstu promocije...

Imre Szabó