Jovan Vajdl Život je fotografija Fotografi Broj 89 ReFoto Časopis za kulturu fotografije

Jovan Vajdl - Život je fotografija

Nedavno preminuli foto-reporter novosadskog dnevnog lista Dnevnik poznato je ime ne samo u svetu novinske profesije već i među svim poštovaocima fotografije, kako zbog svog doprinosa novinskoj fotografiji, tako i izlagačkoj sceni u drugoj polovini prošlog veka

Jovana Vajdla većina zna kao čika Jovu, kako su ga svi zvali. U tome je bilo sadržano i veliko poštovanje prema njemu, ne samo kao fotografu već i čoveku. Uvek raspoložen za priču i druženje, prenosio je dobro raspoloženje i vedar duh koji su ga tokom karijere u dnevnom listu Dnevnik odveli u brojne avanture i fotografske zadatke. Većina fotografa opredeli se za jednu ili dve oblasti izražavanja, one koje im najviše ”leže”. S foto-reporterima stvar je malo drugačija jer su obično ”devojka za sve”, što u prevodu znači da su na raspolaganju urednicima koji ih šalju na razne zadatke. Tako se foto-reporter može naći u Skupštini, na konferenciji za štampu, ulici, bolnici, učionici, fabrici, aerodromu, sportskom događaju, modnoj reviji i ko zna gde još. Srećom, ne u istom danu, mada je čika Jova, po priči novinara i njegovog nekadašnjeg kolege Vladimira Vujina, u jednom danu bio na četiri utakmice, u četiri grada i na sve četiri snimio gol!
A sport je bio Jovanova strast i upravo u sportskoj fotografiji uspeo je najbolje da primeni Bresonovski ”odlučujući trenutak” jer je imao odličan osećaj za scenu, dramu, kadar i napetost koja sport generalno, pa tako i sportsku fotografiju, čini toliko privlačnom.
Pored svega ovoga, Jovan Vajdl dobro je znao da novinska fotografija mora da ispriča priču. Dobru, zanimljivu, ali jednostavnu za razumevanje i ”čitanje”, jer ona se gleda i čita pre bilo kakvog teksta, čak i pre naslova. Voleo je da snima ljude, njihova izražajna lica, sasvim krupno, da uhvati svaku mimiku lica, sreću, ushićenje, tugu, odsutnost, senzualnost...

Iako u foto-reporterskoj profesiji možete svašta videti i doživeti, sve, uglavnom, traje vrlo kratko i neophodno je brzo uspostaviti dobru komunikaciju, jer od nje zavisi koliko ćete blizu biti i da li ćete moći izvući maksimum iz događaja. Kada je taj prvi zadatak ispunjen, sledi briga o kadru, kompoziciji, svetlu, odnosu svetlog i tamnog, koloritu... uopšte estetici fotografije koja u velikoj meri pomaže da priča na fotografiji bude jasna i čitljiva. Mada nije uvek moguće postići baš sve na jednom snimku, kod Jovana Vajdla, kao i drugih fotografa njegove generacije, vidljiva je potreba za estetskim izražavanjem, što je najprisutnije u klasičnim ”life” fotografijama koje nisu baš uvek nalazile mesto za objavljivanje u novinama, ali svakako jesu na izložbama fotografije.
Kao član Foto-kluba ”Branko Bajić” iz Novog Sada slao je fotografije na konkurse širom sveta, upravo iz potrebe da izađe iz okvira dnevnih aktuelnosti i ”brzih” slika koje na jeftinom novinskom papiru nisu zadovoljavale njegovu ljubav prema fotografiji. Neke od njih donele su mu i značajne nagrade kao što je ”Zlatno oko” – nagrada koju je osvojio dva puta. Foto-klub bio je uvek i mesto okupljanja ljubitelja fotografije, gde se razmenjuju znanja i iskustva. Čika Jova bio je poznat kao neposredan i predusretljiv fotograf spreman da pomogne svakom, a pre svega mladim ljudima čiju je strast za fotografijom dobro razumeo.

”Oni koji sada uče, ipak, ne treba da računaju na to da će fotoaparat sam sve odraditi... Taj fotoaparat može da uradi mnogo više nego što je programiran. važno je da ti njemu zapovedaš, a ne on tebi. treba naučiti kako mu doskočiti.”

Povodom nagrade za životno delo koju mu je dodelilo Udruženje novinara Srbije 2003. godine, Borivoj Mirosavljević – njegov dugogodišnji kolega iz Dnevnika i prijatelj, priredio je foto-monografiju pod jednostavnim nazivom ”Jovan Vajdl – Fotoreporter”. Ta knjiga ujedno je i dvadeseto izdanje u ediciji foto-monografija ”Zlatno oko”, koje izdaje FKVS Vojvodine.
Svaki fotograf tokom karijere teži da definiše svoj pristup, kreira stil, postane prepoznatljiv. To uglavnom nastaje kao posledica odnosa prema fotografiji uopšte, o čemu najbolje svedoče Jovanove reči:
”Recimo, idemo da napravimo reportažu i već usput se s novinarem dogovaram šta nam treba i šta ćemo uraditi, već imam scenario i znam kakvu ću sliku davati novinama. Sve ono što naiđe mimo toga neplanirano, a dobro je, samo je plus. Ponekad, to neplanirano ispadne mnogo bolje, a kad u fotoaparatu imam fotografije za novine, počinjem sve drugačije da gledam i težim da napravim nešto za svoj račun, nešto drugačije. Nekad mi je to uspevalo, nekad ne ali fotografija je za mene bila i ostala profesija i hobi.”
Verovatno je to recept za dug i plodan stvaralački život jer, samo dotle dok gori ta strast u vama, možete uvek naći snage i inspiracije za nove i nove fotografije koje će vas podsećati da su sve žrtve koje ste podneli, bile vredne toga.

Ivana Tomanović

Prijatelji: Klima uredjaji, bela tehnika | Zivotno osiguranje