Katarina Gajić - Tradicija i jednostavnost u životu Amiša

Od javnosti sklonjena i za moderno društvo skoro neshvatljiva kultura i način života Amiša oduvek su privlačili pažnju. Student fotografije Katarina Gajić svojim iskrenim pristupom i poštovanjem prema ovoj zajednici zadobila je njihovo poverenje i snimila seriju fotografija o životu dece u školi

© Katarina Gajić

Dvadesetjednogodišnja Katarina Gajić pre šest meseci spakovala je kofere i otišla da studira u gradiću Missoula na severu SAD. Nakon studija novinarstva u Beogradu i konstantnog bavljenja fotografijom, koje joj je donelo nekoliko nagrada (i Refoto nagradu na konkursu ”Praksa na delu”) i izložbi, u Montani je najzad upisala studije fotografije.
Iako je SAD zemlja izgrađena na snovima i težnjama za slavom i uspehom, Katarina je želela da otkrije život sasvim običnih ljudi, pre svega dece koja sanjaju da postanu automehaničari, kasirke u supermarketu, zemljoradnici... ili nešto slično, tako sasvim obično. Otuda i Amiši i želja da im se približi. Iako skromni i suzdržani, prihvatili su je i pokazali joj jedan deo svog života. Upoznala se, pre svega, sa životom dece u školi koja je, pored porodice, jednako važan činilac u vaspitavanju i usađivanju moralnih i društvenih vrednosti specifične kulture Amiša. Katarina Gajić upotpunila je fotografije tekstom u kom je prenela ovo jedinstveno iskustvo.
”Osam je sati u maloj školi u mestu St. Ignatius u zapadnoj Montani. S obzirom da je tek svanulo, prostorije koje su deo crkvenog kompleksa, osvetljene su petrolejskim lampama. Zagrejane su šporetom na drva. Troje učitelja uveliko sede za katedrom i pripremaju časove. Uskoro će deca početi da pristižu. Neki će u školu doći peške, neki na konjima ili biciklima, a radni dan počeće u 8.30 časova slušanjem priče iz Biblije. Sledi pevanje molitvi na engleskom, posle čega se razredi razdvajaju: mlađi odlaze u podrum, dok učitelj razdvaja druga dva starija razreda jednostavno povlačeći zavesu.

© Katarina Gajić	© Katarina Gajić

U zemlji u kojoj se sve menja dramatičnom brzinom, prizori iz života Amiša ostali su gotovo nepromenjeni više od tri veka. Naše oči zapravo vide nešto što su verovatno gledali Abraham Linkoln, Džord Vašington, a još pre Vilijem Pen (1644–1718), čovek po kojem je Pensilvanija dobila ime. Pen je bio kveker, pripadnik manjinske protestantske grupe, koji je od engleskog kralja Čarlsa II 1681. godine dobio povelju na osnovu koje je istočno od Njujorka napravio koloniju nazvanu ”svetim eksperimentom”, u kojoj će cvetati verske slobode. Otud ne čudi što su se baš u Pensilvaniju, tokom 18. veka, počeli doseljavati Amiši, sledbenici izvesnog Jakoba Amana (1656–1730), anabaptističkog menonitskog propovednika iz Švajcarske, koji se zalagao za strogu disciplinu među svojim bogobojaznim sledbenicima.
Tokom vekova Amiši su nastojali da održe isti, disciplinovan način života. Nerado su se mešali s drugim zajednicama sklanjajući se iz javnog i političkog života, pa tako današnja grupa Amiša u SAD-u, koja broji oko 250.000 ljudi, vodi zajedničko poreklo od nekoliko stotina porodica koje su u 18. i 19. veku prešle okean. Govore dijalektom nemačkog – takozvanim ”pensilvanijskim nemačkim”, dok engleski uče u školi. Njihov ukupan broj je neverovatan ako se ima u vidu da ih je pre sto godina bilo tek oko 5.000. Visok natalitet posledica je odbijanja kontracepcije, abortusa i drugih vidova planiranja porodice. Smatra se da je velika porodica božji blagoslov, te prosečna žena rodi od 7 do 13 dece!
Odbijanje bilo kog vida kontracepcije jedno je od pravila sadržanih u Ordnungu – internom pravilniku ponašanja koji odražava strogost ove struje protestantizma. Po Ordnungu, Amišima je zabranjeno da koriste električnu struju i s njom povezane uređaje, kao i motorna vozila. Ne glasaju, ubeđeni su pacifisti i odbijaju da služe vojsku. Imaju sopstveni školski sistem na osnovnom nivou za koji smatraju da daje dovoljno informacija da bi se moglo živeti ispravnim životom. Porodica je svetinja, a u brak Amiši stupaju nevini, nekoliko godina nakon krštenja, najčešće između 22. i 25. godine.

© Katarina Gajić

Zajednice Amiša sačinjene su od manjeg ili većeg broja porodica kojima upravlja patrijarh, stariji muškarac koji je istovremeno i verski vođa. Najkonzervativnije su u Pensilvaniji, dok je jedna od najliberalnijih upravo u St. Ignatiusu. Osnovana 1997, istovremeno je i jedna od najmlađih. Broji svega tridesetak porodica, ali čini značajan deo stanovništva tog grada. Članovi se uglavnom bave zemljoradnjom i zanatstvom, te na taj način privređuju. Za razliku od drugih zajednica u kojima nije dozvoljeno korišćenje dugmadi na odeći, jer se smatraju ukrasima, oni ne tumače Ordnung na taj način. Hranu kupuju u prodavnicama, a neki od supermarketa imaju i specijalne parkinge koji su predviđeni za konje i kočije Amiša. S obzirom na to da trguju s ostalim ljudima, neki koriste mobilne telefone, dok je amiška prodavnica snabdevena i električnom energijom.
Formalno obrazovanje prekida se završetkom osnovne škole, nakon čega uče zanate, najčešće od svojih roditelja. Najcenjeniji zanati su pravljenje nameštaja i drvenih kuća, dok devojke uče kako da prave rukotvorine koje kasnije prodaju.
Tokom svih ovih vekova unutar različitih zajednica ostale su iste životne vrednosti: skromnost, usmerenost jednih ka drugima, dobrota. Saosećajni su i spremni da pomognu drugima. Posle uragana Ajk koji je razorio veliki deo SAD-a, grupa Amiša doputovala je iz Indijane u Teksas da bi pomogla u izgradnji domova žrtvama uragana. Ovaj plemeniti čin pokazuje i kakav je odnos Amiša prema drugim entitetima. Otvoreni su za sklapanje prijateljstva pa, iako se na prvi pogled ne čini tako, uvek su ljubazni i raspoloženi za smeh.”

Ivana Tomanović