Marcin Stawiarz - Avetinjski megapolisi

S nepunih trideset godina, poljak Marcin Stawiarz postao je međunarodno priznat fotograf prepoznatljivog stila, koji već godinama fotografiše jednu istu temu – urbane pejzaže najvećih gradova na svetu. Putujući po svetu Marcin u svakom gradu pronalazi slične prizore – avetinjski prazne ulice koje karakteriše ogroman prostor, geometrija, savremeni materijali poput stakla, čelika i betona i, zapanjujuće, odsustvo ljudi ili tek nagoveštaj ljudskog prisustva koje ugrožavaju gigantske građevine. Iako je na njegovim fotografijama sve u apsolutnoj harmoniji, svakako ne možemo govoriti o harmoničnom suživotu čoveka i njegove tvorevine – fascinantnim megapolisima

© Marcin Stawiarz, London

Put Marcina Staviarca (Marcin Stawiarz) do fotografije išao je, reklo bi se, zaobilazno. Već sa 25 godina imao je diplomu magistra u oblasti računarskih nauka u ekonomiji. Tokom studija, slučajno je video crno-bele fotografije morskih pejzaža jednog poljskog fotografa, koje su na njega ostavile velik utisak. Ubrzo, počeo je i sâm da fotografiše, premda u sasvim drugačijem okruženju, jer je živeo daleko od mora. Marcinove prve fotografije prikazivale su neobične uglove njegovog rodnog grada. Fotografija je uskoro ”zavladala” njegovim životom i odlučio se za studije na Varšavskoj školi fotografije. Bez ikakvog predznanja o mediju fotografije i istoriji, njegov pristup promenio se u potpunosti tokom studija.

Prvobitna fascinacija pejzažima polako se transformisala u pasiju za gradskim prizorima. Često je fotografisao stare ruinirane kuće, napuštene zgrade i fabrike, propale ulice... Stalno se vraćao na ista mesta da bi iznova eksperimentisao opremom i filterima, stalno u potrazi za apsolutno najboljim uglom za svaki kadar. Tokom tih ekseperimenata shvatio je koliko su za fotografiju važni svetlo i vremenski uslovi. S vremenom, njegov pogled ”proširio” se i omogućavao mu da iznova vidi nešto novo i drugačije od onog što je poznavao. Tada je posetio većinu evropskih prestonica u kojima je proučavao odnos čoveka i grada.Danas, Marcin Staviarc fotografiše moderne gradove koji su ”izrasli” u megapolise tokom poslednjih dvadeset godina. Fascinira ga arhitektura koja često uključuje i najviše građevine sveta, kao i mešanje tradicionalne arhitekture i starih jezgra grada s ultramodernim kompleksima koji, s vremenom, postaju simbol grada, takozvana svima prepoznatljiva kontura grada kao, na primer, Njujorka. Na izbor grada utiče i populacija, tj. njena brojnost, a na njegovoj listi petnaest izabranih gradova našle su se sve ikone modernog sveta kao što su: London, Pariz, Tokio, Dubai, Singapur, Njujork... Svi ti gradovi nisu interesantni samo s fotografske tačke gledišta već i kao svojevrsna studija savremenog načina života koji, svakako, proizvodi otuđenost čoveka od njegova tvorevine – grada, od drugih ljudi i, konačno, od sebe samog.

© Marcin Stawiarz, Singapur

Dok fotografiše gradove, ljudi su njegova glavna inspiracija iako ih, na fotografijama, praktično i nema. ”Milioni senki prolaze ulicama gradova, ispunjavaju sferu oko nas, smenjuju se oni koji dolaze i oni koji nestaju. Osećanje usamljenosti usred mase užurbanih ljudi i totalne izolacije uprkos neposrednoj blizini mnoštva ljudi oko mene daje mi osećaj anonimnosti uz pomoć koje mogu slobodno da radim” – kaže Marcin.
Iako, očigledno, fasciniran lepotom gradova, namernim isključivanjem ili tek nagoveštajem čoveka, pokreće vrlo važna socijalna pitanja o odnosu čoveka i njegove okoline koja preti da ugrozi egzistenciju i opstanak savremenog čoveka. Prirodno, to okruženje trebalo bi da bude po meri čoveka, ali prelepi prizori gradova deluju kao neme zakulise predstave u kojoj čovek ima sporednu ulogu. Većina gradskih prizora deluju kao avetinjske scene iz nekog naučno-fantastičnog filma u kojem su svetlo i atmosfera uvek isti. Na pitanje kako postiže taj uniformni izgled toliko različitih gradova rasutih po svim meridijanima, Marcin kaže da postoji nekoliko principa koji odlučuju da li će uopšte snimiti fotografiju ili ne. ”Vremenski uslovi su presudni – velika oblačnost, ponekad čak i kiša, idealno su vreme za fotografisanje” – kaže Marcin. Obavezan pribor pri svakom fotografisanju jesu ND (Neutral Density) filtri, koji mu omogućavaju da dobije željenu ekspoziciju. Ona je često veoma duga i počinje od 1 sekunde do nekoliko minuta. Na taj način, ulice prepune ljudi postaju prazna mesta s razmazanim senkama – duhovima koje, poput sablasti jezde gradom kao izgubljene duše.
 
No, da ne bude sve tako pesimistično, treba naglasiti i estetsku stranu odsustva ljudi jer se tako ”pročišćene” ulice pretvaraju u zanimljivu i atraktivnu igru oblika, linija, uzoraka... koje autor tako vešto smešta u savršene kompozicije. Možda to izgleda lako i sasvim prirodno, ali Marcin troši puno vremena na sasvim obične šetnje gradom u kojima traži savršeno mesto za snimanje, najbolji ugao, najinteresantniji pogled. Kada ga nađe, posećuje ga nekoliko puta na dan, ali najvažnije je jutro i predveče kada je svetlost sunca najslabija. Tada snima probne fotografije i na osnovu njih odabira pravo vreme i ugao snimanja.
Stabilan stativ, svakako je neophodan, a veliki deo posla odlazi i na postprodukciju kojom, takođe, postiže unificirani izgled svih fotografija. Iako gradovi imaju malo toga zajedničkog s prirodom iz koje smo potekli, u njima Marcin traži i naglašava kvalitete karakteristične za prirodu – harmoniju i mir. S obzirom na to da postaje sve teže ispuniti taj zadatak, Marcin je razvio najvažniju osobinu, a to je strpljenje. Pravi vremenski uslovi, doba dana, ugao gledanja ali i vreme kada ima najmanje ljudi na ulici jesu brojni uslovi kojima se strpljivo povinuje.

© Marcin Stawiarz, Pariz

Svi gradovi pomalo podsećaju na kolaž sklopljen od mnogobrojnih slojeva koji nalepljeni jedan na drugi, dobijaju karakter neke nove dvodimenzionalne slike koja, poput dečjih slikovnica koje se rasklapaju, može postati trodimenzionalna. Dovoljno je samo da zamislimo sve te nebodere kako streme ka nebu van okvira fotografije.
Za pomalo nestvaran, ili bolje reći nerealan aspekt njegovih fotografija, zaslužno je svetlo koje je tokom godina rada naučio kako da interpretira. Naučio je da osluškuje prirodu, predvidi njene promene i izvuče maksimum iz svake svetlosne situacije, bilo da se na nebu pojavi interesantna šara od oblaka ili tek nekoliko sunčevih zraka koji se probijaju kroz guste oblake. Naučio je da predvidi momenat kada će priroda pokazati svoje neobično lice.
Na samom početku fotografskog istraživanja bio je fasciniran prirodom i pejzažima bez ikakvog traga čoveka gde je mogao da bude ”jedan na jedan s prirodom”. To međusobno osluškivanje s prirodom dešavalo se upravo u trenucima izolacije, kada se u potpunosti posvećivao inspiraciji koju mu je priroda pružala, kao i samom aktu fotografisanja.

Isti princip zadržao je i pri fotografisanju gradova, stremeći ka estetizaciji grada koja svoje korene i uzore crpi iz prirode. Iako se mnogi od nas bolje snalaze u prašumi oblakodera, stubova, žica, natpisa, reklama, svetala... nego u gustoj šumi obrasloj papratima, mahovinom, mirisnim cvećem i brojnim životinjama koje izviruju iz svake pukotine, Marcinove prelepe sablasne fotografije svetskih metropola deluju kao zakulise neke računarske igrice. Ona je virtuelna, dakle nije stvarna, ali čini se da mnogi od nas ne uspevaju da se vrate iz te virtuelne stvarnosti u kojoj igra ima svoja striktna pravila i lako ju je slediti, ali toliko je odvojena od naše prirode da lako zaboravljamo ko smo i od čega smo sazdani.
Ivana Tomanović

© Marcin Stawiarz, Hong Kon