World Press Photo 2009 - Krv, suze i smeh
Najprestižniji svetski konkurs za novinsku fotografiju, u žiži interesovanja, već tradicionalno, ima rat, proteste, nemaštinu i posledice nehumanih odnosa prema drugima i okolini
Pogledavši sve nagrađene fotografije sa 53. po redu svetskog konkursa za najbolju novinsku fotografiju World Press Photo 2009, ne mogu da se oslobodim utiska da smo okruženi brutalnim i tragičnim događajima o kojima ne znamo mnogo dok ih ne ugledamo na fotografijama. Misija novinske fotografije jeste da prikazuje istinu koliko god to bilo moguće. Da neki događaj prikaže što realnije i da svaki konflikt pokuša da prikaže s obe strane. Zadatak više nego težak, a naročito što većina događaja koje prati budno oko fotoaparata, rezultira nekom tragedijom: smrt, patnja, glad, odbačenost, bolest... Da li se naši životi zaista sastoje isključivo od nesreće i zla, pitanje je koje postavim sebi posle svakog završenog konkursa WPP. Da li to glad medija za krvlju, ratom i patnjom uslovljava ovakav ishod ili je naša realnost zaista takva. Ako su mediji gladni toga, znači da su i njegovi konzumenti, tj. mi – gledaoci, a ako se to u tolikoj meri dešava oko nas onda smo svi mi vinovnici i počinioci tog zla.
Ovaj portfolio neće vam doneti pravu sliku sveta koju nudi World Press Photo ali zato odvojte nekih sat i po da pažljivo pogledate fotografije iz svih kategorija na sajtu www.worldpressphoto.org. Videćete mnogo krvi, mrtvih lica, pa čak i dečjih, surove brutalnosti, besa, nemoći, patnje... nasuprot retkim nasmejanim licima koja nude nadu i ljubav prema bližnjem.
Kada bi makar jedna fotografija koja prikazuje mrtvog čoveka (još gore deteta), ili u samrtnom ropcu, promenila tu tragediju kojom se bavi i tako pomno je fotografiše, misija ovih tragača smrti bila bi ispunjena. Pošto znamo da to nikako nije slučaj (osim u retkim situacijama), naš prag tolerancije postaje sve manji, a jedna od najvećih ljudskih vrlina – saosećanje, sve više bledi i postaje puka maska malograđanske svesti o drugima.
Paradoksalno, za većinu fotografija možemo slobodno reći da su ”fantastične, lepe, sjajne...” i one to zaista jesu dok ne pokušamo da zamislimo nekog od nama bliskih na jednoj od tih fotografija.
Dok na jednoj strani imamo opsesivno zastupanje prava na privatnost što dovodi do toga da ne smete više nikog da snimite na ulici (ili nekom javnom mestu) bez njegovog pismenog odobrenja (Refoto, januar, br. 66, str. 62-63), na drugu stranu mrtvi, ranjeni i bilo kako unesrećeni ne mogu ili nemaju vremena da vam potpišu to odobrenje što izgleda znači da je sezona lova otvorena non-stop.
I. Tomanović
Walter Astrada, Argentina, Agence France-Presse, ”Krvavi rat na Madagaskaru”, februar
