Zanimljivosti

Fotografija na filmu mladog finskog reditelja – Moje stvari

Nedavno završeni festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma pod nazivom “7 veličanstvenih” obeležio je deset godina postojanja. Skoro svih sedam dana festivala velika sala Sava Centra bila je puna, što svedoči o zaista velikoj zainteresovanosti ovdašnje publike za dokumentarni film. Renome festivala i selektora (Tue Stin Miler) garantuje izuzetan kvalitet sedam odabranih filmova koji predstavljaju najbolje iz dokumentarne produkcije za prethodnu godinu.

Jesse Jokinen i Petri Lukainen tokom snimanja filma

Ako ste prisustvovali makar jednoj projekciji na festivalu, sigurno ste sreli brojne kolege, prijatelje, poznanike… fotografe. Medij filma usko je vezan za fotografiju, ali ova bliska veza postoji i u obrnutoj relaciji. Iako dokumentarni filmovi nisu obavezno vizuelno atraktivni, snaga njihove naracije privlači ljude različitih afiniteta, a fotografe posebno. Svaki dokumentarni film je prava mala škola dramaturgije bazirana na realnosti, ne fikciji, a to je upravo ono što većina fotografa radi.

Redakcija časopisa imala je priliku da razgovara sa Jessi Jokinenom – direktorom fotografije filma MOJE STVARI (Tavarataivas), 2013. mladog finskog reditelja Petria Lukainena. Ovaj film pomalo izlazi iz okvira klasičnih dokumentarnih filmova upravo po svojoj specifičnoj vizualnoj estetici koja ga približava domenu igranog filma.

tavarataivas_03

O filmu

MOJE STVARI je priča o našoj potrebi za posedovanjem koju tako uspešno propagira savremeno konzumerističko društvo. Junak filma, ujedno i režiser, nakon emotivne krize uzrokovane raskidom s devojkom, odlučuje da se otarasi svih svojih stvari ne bi li sam sebi dao odgovor na pitanje: šta mu je zaista potrebno u životu i šta ga čini srećnim. Taj, svojevrsni, projekat trajao je godinu dana a ispratio ga je njegov prijatelj i kolega – snimatelj Jesse Jokinen, zaslužan za izuzetnu likovnost i kvalitet svakog kadra filma. Film je zaista sniman godinu dana koliko je i trajala životna tarnsformacija glavnog junaka.

ReFoto: Film MOJE STVARI odlikuje prefinjena estetika koju često povezujemo s igranim filmovima i reklamama. Ko je odredio vizuelni aspekt filma i na osnovu čega?
Jesse Jokinen: To je bila zajednička odluka reditelja i mene. Želeli smo da napravimo film s dobrom pričom koji će privući širok spektar gledalaca, film kakav bismo preporučili svakom ko prvi put gleda dokumentarac. Hteli smo da se ljudima dopadne, da im bude blizak i razumljiv. Obojica imamo dosta iskustva u radu na komercijalnim prilozima za televiziju, spotovima, reklamama… pa je ta izražena estetika nekako došla prirodno.

tavarataivas_05

ReFoto: Sa kojom opremom ste snimili film i da li ste koristili rasvetu i bilo kakve pomoćne rekvizite?
Jesse Jokinen: Ceo film snimljen je fotoaparatom Canon 60D i sa dva objektiva: Canon EF-S 17-55 mm f/2,8 IS USM i Canon EF 70-200 mm f/2,8 L IS USM, oba sa stabilizacijom slike. Često smo koristili monopod, povremeno stativ i tzv. dolly (skejt za fotoaparat). Iako niko ne preporučuje da se koristi stabilizator slike tokom snimanja videa jer utiče na oštrinu snimka, mi smo ga sve vreme koristili jer je velik deo filma snimljen iz ruke, u pokretu, a nije se značajno odrazilo na konačan kvalitet. Film je, suštinski, kombinacija mojih snimaka i autosnimaka reditelja koji je sam sebe snimao iz ruke i sa stativa.
Povremeno smo koristili Kinoflo, LED rasvetu, veoma korisna bila je LED baterijska lampa izuzetne snage koju zbog malih gabarita možete koristiti bilo gde. Najozbiljnija produkcija bila je neophodna za sam početak filma jer je snimljeno noću, na ulici, pa je sve trebalo rasvetliti zbog čega smo iznajmili filmsku opremu. Ipak, dominantnu atmosferu filma kreiralo je prirodno svetlo u kombinaciji s pažljivo pripremljenim kadrovima.

tavarataivas_07

ReFoto: Izražajnost mnogih scena postignuta je pažljivom upotrebom boja. Nekada su to komplementarne boje zelena i crvena koje kreiraju upečatljiv kontrast. U drugim situacijama dominiraju pastelne boje i prigušena atmosfera. Kako ste kreirali sve ove scene?Jesse Jokinen: Našem dokumentarnom filmu pristupili smo više kao igranom pa je tako većina scena pažljivo isplanirana i organizovana ali na način da se ne izgubi dokumentarnost i autentičnost. Moram priznati da smo često imali i sreće, kao na primer sa skladištem koje je baš takve “drečeće” zelene boje i sasvim slučajno iznajmili smo crvene kutije za skladištenje. Takođe, u postprodukciji dosta smo se bavili samom slikom da bismo ujednačili tonove, atmosferu, kolorit. Najvažnije nam je bilo da boja i svetlost prate priču pa se tako izražajne boje, jarka svetlost i kontrast pojavljuju u scenama dileme, preispitavanja, donošenja važnih odluka, dinamike radnje… dok se prigušeni plavičasti i braon tonovi u tzv. “low key” pojavljuju u statičnim scenama, mahom bez dijaloga. Da bismo postigli ujednačenost svetla i mogućnost korišćenja male dubinske oštrine (blenda 2,8), koristili smo dva polarizaciona filtra koja su nam služila kao ND filtri, a često smo radili i breketing ekspozicije (-1 do -2).

ReFoto: Pored izražajne slike, muzika igra veliku ulogu. Da li mislite da je zvuk jednako važan kao i slika?
Jesse Jokinen: Muziku za film izabrali smo još pre početka snimanja (džez) i ona nas je vodila tokom godinu dana rada na filmu. Tu muziku slušao sam dok sam snimao grad, široke kadrove, pejzaže… i to osećanje preneo sam na film. U svom radu vodim se premisom svog mentora na studijama: “uvek pitaj sebe da li se osećaš dobro dok nešto radiš”. Mislim da se to dobro osećanje koje me je pratilo vidi na filmu.

tavarataivas_02