Istorija fotografije

Fotografija u Latinskoj Americi – MEKSIKO 1950 – 1970

Manuel Alvarez - Venera

[blockquote]Nakon Meksičke revolucije, procvata umetnosti i kulture i pojave Manuela Alvareza Brava (Manuel Álvarez Bravo), Meksiko i Latinska Amerika nisu imali nijednog autora kome je pošlo za rukom da se upiše u istoriju fotografije dvadesetog veka.[/blockquote]

Zajedno s još nekoliko fotografa, danas jedna od legendi umetničke fotografije, dao je znatan dopirnos, ne samo istoriji fotografije ovog kontinenta, već i uopšte.
Pesnik, osnivač nadrealističkog pokreta, ujedno i kultna figura umetnosti dvadesetog veka, Andre Breton (André Breton) boravio je 1938. godine u Meksiku. Već sledeće godine, u čuvenom časopisu Minotaure objavljuje tekst ”Suvenir iz Meksika”, koji je ilustrovao dvema fotografijama Manuela Alvareza Brava. Ubrzo nakon toga njegove fotografije prikazane su na dve izložbe nadrealista u Parizu. Ono što treba imati u vidu jeste da, iako su to fotografije aktova, stanovništva, izloga prodavnica, prozora, ulica Meksiko Sitija, zbog specifične atmosfere imale su u sebi nečeg skrivenog i gotovo nadrealnog. Manuel Alvarez Bravo nikada nije stvarao pod uticajem nadrealizma, niti je bio član nadrealističkog pokreta. Takođe, iako nema sumnje da je Breton ovim potezima dosta uradio u proboju Alvareza Brava na evropsku i svetsku fotografsku scenu, nije bio jedini. Fotografi Edvard Veston (Edwar Weston) i Tina Modoti (Tina Modotti), koji su početkom dvadesetih godina dvadesetog veka boravili i stvarali u Meksiku, nešto kasnije i Pol Strand (Paul Strand) osećanjem za formu, tonalitet, svetlost, kao i Anri Kartije-Breson (Henri Cartier-Bresson) ­humanističkim pristupom, ne samo da su imali veliki uticaj na njegov rad, već su doprineli da se on vidi i van granica Meksika. Iako akt čini srž njegovog stvaralačkog opusa, Alvarez Bravo uradio je serije pejzaža Meksika, portreta savremenika poput Fride Kalo (Frida Kahlo), Dijega Rivere (Diego Rivera), Andre Bretona. Nezaobilazne teme bile su mu folkolor i rituali, provincija, deca i ljudi koje će najviše fotografisati upravo od pedesetih godina, kao i sve ono što je činilo svakidašnjicu njegove zemlje, odbacujući pri tom egzotiku, mitove i stereotipna shvatanja o Meksiku i njegovoj kulturi.

Alberto Diaz Kodra -  Guerrillero Heroico

Alberto Diaz Kodra – Guerrillero Heroico

Među učenicima, ali i fotografima na koje je rad Manuela Alvareza Brava ostavio zaista veliki trag, nalaze se Naćo Lopez (Nacho López), Hektor Garsija (Héctor Garcia) i Graciela Iturbide (Graciela Iturbide) koja će na scenu stupiti početkom sedamdesetih godina. Naćo Lopez je, za razliku od svog tutora i uzora, bio vodeće ime u domenu foto-žurnalizma. Uglavnom je radio foto-priče, a sarađivao je sa časopisima Hoy, Rofoto, Presente, Siempre i mnogim drugima. Naravno, nezaobilazna je i Lola Alvarez Bravo, asistent i prva supruga Manuela Alvareza Brava. Kao i na Alvareza Brava, i na nju su veoma uticali radovi Edvarda Vestona i Tine Modoti. Pored dece i meksikanaca, uglavnom je fotografisala umetnički svet. Najupečatljivija joj je serija portreta slikarke Fride Kalo (Frida Kahlo). Bila je jedan od značajnijih edukatora i predavala je na Akademiji San Karlos (Academia De San Carlos) u Meksiko Sitiju.
Kada su u pitanju Brazil, Venecuela, Argetina, Gvatemala i ostale zemlje Južne Amerike, tek od sedme decenije na scenu su stupili autori koji su uspeli da se probiju van granica kontinenta. Neki od njih su: Sebastião Salgado – danas jedan od najboljih dokumentarnih fotografa; Alisia D’Amico; Sara Facio; Paolo Gasparini; Mario Kravo Neto (Mario Cravo Neto) i Miguel Rio Branko (Miquel Rio Branco). U periodu o kojem je reč jedino se probio kubanski dokumentarni fotograf Alberto Diaz Korda svojim odličnim fotografijama nastalim u jeku Kubanske revolucije i nakon nje. Korda je skoro deset godina bio Kastrov (Fidel Castro) zvanični fotograf i uspeo je da ozvaniči sve protagoniste i dešavanja na političkoj sceni svoje zemlje. Njegova fotografija Če Gevare (Che Guevara) pod nazivom Guerrillero Heroico iz 1960. godine, koja je prvi put objavljena u kubanskom časopisu Revolución, najpoznatija je i najreprodukovanija fotografija na svetu.

MANUEL ÁLVAREZ BRAVO (1902 – 2002, Meksiko Siti)

Manuel Elverez Bravo - I noću jauče

Manuel Elverez Bravo – I noću jauče

Jedan je od retkih fotografa čija je karijera bila duga skoro osamdeset godina. Imao je sto pedest samostalnih izložbi i učestvovao je na preko dvesta grupnih izložbi. Zbog smrti oca, sa dvanaest godina napustio je školu i jedno vreme radio je u fabrici tekstila. I pored svih poteškoća, nastavio je školovanje i upisao Akademiju San Karlos. S obzirom na to da su mu deda i otac bili fotografi, još se u ranom deti­njstvu zainteresovao za fotografiju. Ipak, tek sa dvadeset i dve godine, kada je kupio prvi fotoaparat, potpuno se posvetio fotografiji. Početkom tridesetih godina Tina Modoti je zbog političkih stavova depo­rtovana iz Meksika. Svoje mesto glavnog­ fotografa časopisa Mexican Folkways, gde je radila, ustupila je upravo Manuelu Alvarezu­ Bravu. Od tada je njegova karijera krenula uzlaznom putanjom. Godine 1932. priredio je prvu samostalnu­ izložbu­ u Meksiko Sitiju, a ubrzo zatim izlagao je i s Anrijem Kartije-Bresonom u Palati lepih­ umetnosti (Palacio de Bellas Artes). Tokom­ četvrte i pete decenije umetničku fotografiju gurnuo je u drugi plan kako bi se posvetio radu u filmskoj industriji. Ovaj period obeležen je saradnjom s mnogim meksičkim rediteljima, kao i s čuvenim Luisom Bunjuelom (Luis Buñuel) na njegovom­ filmu Nazarin (Nazarín).
Krajem pedesetih godina prošlog veka, s još nekoliko umetnika, osnovao je izdavačku kuću ”Fondo Editorial da la Plástica Mexicana”. Pored fotografisanja, posle­dnje tri decenije prošlog veka obeležile su mu izložbe u nekim od najpoznatijih svetskih muzeja i galerija, kao i nekoliko značajnih nagrada. Šest godina pre njegove smrti osnovan je Centar za fotografiju u Oahaki, koji nosi njegovo ime (Centro Fotográfico Álvarez Bravo).

Jelena Matić

Author: Jelena Matić