Istorija fotografije

Fotografija i umetnost – Pop Art

© Richard Hamilton

[blockquote]Krajem šeste decenije dvadesetog veka, paralelno s burnim društvenim promenama i tehnološkim razvojem, fotografija, film, a ubrzo i video osvojili su umetničku scenu[/blockquote]

© Andy Warhol, ”Liz”

© Andy Warhol, ”Liz”

Fotografija, kao medij umetnika, nije novina, postojala je u avangardnim pokretima između dva svetska rata (foto-kolaž, foto-montaža, fotogram, solarizacija). Posle treće decenije dvadesetog veka usledilo je kratko zatišje, koje je prekinuo dolazak pop-arta. Praksa najpoznatijeg umetnika ovog pravca Endi Vorhola (Andy Warhol) zasnivala se na korišćenju već postojećih fotografija (novine, časopisi) ikona i kultova popularne muzike, filma, politike, tj. potrošačkog društva, koje su tehnikom sito-štampe prenošene na slikarsko platno i serijski se umnožavale. Britanski pop-art umetnik Ričard Hamilton (Richard Hamilton) radio je foto-kolaže, takođe od fotografija preuzetih iz novina, dok je Robert Raušenberg (Robert Rauschenberg), pored asamblaža i foto-kolaža, od druge polovine četrdesetih do prve polovine šezdesetih godina prošlog veka, uradio odličnu i veoma ličnu seriju crno-belih fotografija prijatelja, umetnika, urbanih scena i situacija.
Pop-art je na neki način uveo fotografiju u umetničku praksu, ali se protagonisti ovog pravca ipak nisu odrekli slikarskog platna, kao ni tehnike. Pojavom konceptualne umetnosti situacija se drastično promenila. Konceptualna umetnost je odbacila modernistička shvatanja, klasične vidove umetničkog izražavanja (slikarstvo, skulptura), i okrenula se filozofiji, književnosti, teoriji jezika i umetnosti, performansima, akcijama i intervencijama, kao i upotrebi medija tehničkog porekla. Kao što je to bio slučaj s protagonistima dade, futurizma, nadrealizma, za konceptualne umetnike fotografija nije podrazumevala savršeno delo, bilo u estetskom ili tehničkom pogledu. Zbog toga se i njen finalni izgled nije zasnivao na fokusu, ekspoziciji, odnosu svetlosti i senke, već potpuno suprotno. Ideja ili koncept predstavljali su najvažniji element dela. Kojim će se sredstvima i na koji način umetnik koristiti u procesu realizacije nekog dela, nije od primarnog značaja. U okvirima ove umetnosti fotografija se, u početku, uglavnom koristila u dokumentarne svrhe. Ako je, naime, priroda performansa, akcija i intervencija počivala na prolaznosti i neponovljivosti, pored filma, kasnije i videa, fotografija je bila jedno od najpogodnijih i najdostupnijih sredstava koje je moglo da im obezbedi trajnost i postojanost. S druge strane, konceptualna umetnost je povlačila sa sobom i neka nova mesta nastanka i prezentacije, izvan galerijskog prostora, u prirodnom ili urbanom okruženju. Fotografija je tako registrovala performanse i akcije Kita Anrata (Kit Anrat), Brusa Nojmana (Bruce Nauman) intervencije Roberta Smitsona (Robert Smithson) i mnogih drugih umetnika.

© Barabara Kruger

© Barabara Kruger

Izvan dokumentarne sfere umetnici su fotografiju, između ostalog, koristili i za analizu prirode umetnosti i same fotografije. U ovom domenu radiće mnogi autori s međunarodne scene, među kojima su: Jan Dibetc (Jan Dibbets), Ed Ruša (Ed Ruscha), Džon Hilijard (John Hilliard), Mel Bošner (Mel Bochner), Leri Sultan (Larry Sultan) i Majk Mandel (Mike Mandel). Primera radi, holandski umetnik Jan Dibetc se u radu Najkraći dan u Van Abemuzeju (The Shortest day at the Van Abbemuseum, 1970) bavi analizom fotografije i percepcije posmatrača. Rad se sastoji iz serije od nekoliko desetina kolor-fotografija, prezentovanih u nekoliko nizova. Snimljene u razmaku od nekoliko minuta, fotografije dokumentuju svetlosne transformacije na prozorskom staklu muzeja od početka do kraja najkraćeg dana u godini. Kalifornijski umetnik Ed Ruša je od 1963. do 1971. godine uradio seriju projekata s crno-belom i kolor fotografijom poput: Dvadeset šest benzinskih pumpi (Tventy six Gassoline stations, 1965); Neki od losanđeleskih stanova (Some Los Angeles Apartments, 1965); Svaka zgrada na Sanset bulevaru (Every building on the Sunset Strip, 1966). Sve pomenute cikluse Ruša je realizovao u formi foto-knjiga malog formata.
Za razliku od konceptualnih, umetnici koji su stasavali tokom druge polovine sedamdesetih i osamdesetih godina, tj. u vreme postmodernizma, okrenuli su se citatu, simulaciji i dekonstrukciji fotografije, masovnih medija, istorije umetnosti. Manje-više zajedničko Barbari Kruger (Barabara Kruger), Ričardu Princu (Richard Prince), Viktoru Burginu (Victor Burgin), Džefu Volu (Jeff Wall), Džonu Baldesariju (John Baldessari) i Sindi Šerman (Cindy Sherman) jeste preuzimanje već postojećeg materijala. Krajem sedamdesetih, Baldesari je uradio jedan od kultnih radova koji je nastao upravo kombinacijom refotografisanja masmedijskih slika i teksta Proklete alegorije: Bojene rečenice (Blasted Alegories Colourful Sentece, 1978). U pitanju su crno-bele fotografije televizijskih serija koje je kombinovao s različitim rečima i prezentovao u vidu jednog ili više frizova.

© Ed Ruscha, "26"

© Ed Ruscha, “26”

Od radova nastalih krajem sedamdesetih i osamdesetih godina, kao što su serije fotografija s prikazima dnevnih soba (Living rooms, 1977), šminke (Make up, 1982–84), luksuznih markiranih artikala, poput satova ili bočica parfema, do ostvarenja Kauboji (Cowboys, 1981–2001) u kojem dekonstruiše poznate reklame ”Marlboro” cigareta s kaubojima, Ričard Princ refotografiše i uvećava reklamne slike iz novina ili časopisa kao što je New York Times. S novim nazivima i donekle izmenjenim izgledom, ove slike dobijaju drugačije značenje i smisao. Ciklus Bez naziva, Filmske sličice (Untitled, Film Stills, 1977–1980) Sindi Šerman sastoji se iz serije crno-belih fotografija nastalih u različitim, mahom urbanim, eksterijerima i enterijerima. Na njima Šermanova pozira u različitim kostimima, pozama i gestovima (pored kamina ili bazena, ispred ogledala, na ulici). Koristeći filmsku naraciju i ikonografiju, Šermanova je simulirala scene holivudskih filmova B-produkcije iz pete i šeste decenije dvadesetog veka.
[one_third][signoff icon=”icon-pin”]Literatura:
David Campany, Art and Photography, Phaidon Press, New York/London, 2005. Michael Frizot (ed.), A New History of Photography, Konemann, 1998. Mary Warner Marien, Photography – A Cultural History, Laurence King, 2002. Naomi Rosenblum, A World History of Photography, Abbeville Press, 2007.[/signoff][/one_third]
[one_third][/one_third]
[one_third_last][/one_third_last]
Ovo su samo neki od primera upotrebe fotografije u umetnosti poslednje tri decenije prošlog veka. Ono što je bitno jeste da je uvođenje fotografije na umetničku scenu prouzrokovalo brojne promene, pre svega u načinu prezentacije (foto-instalacije, montaže, slajd-projekcije, foto-knjiga, foto-ambijent). Krajem šezdesetih godina i stručna javnost je počela daleko više da se interesuje za fotografiju nego u prethodnim decenijama. Iako su mnogi poznati muzeji imali fotografska odeljenja, njihova politika prema ovom mediju nakon šeste decenije postala je demokratičnija. Drugim rečima, fotografija je zauzela ravnopravno mesto s ostalim vidovima umetnosti. Pored ovog, pojavili su se i novi, specijalizovani galerijski prostori, kako u Americi, tako i u Evropi, a potražnja za fotografijom na umetničkom tržištu naglo je porasla. Pojedini umetnički časopisi, među kojima su londonski Studio International i američki Art Forum, osim kritika i tekstova o umetničkoj fotografiji, objavljivali su eseje o fotografiji u okvirima konceptualne umetnosti i teorijska istraživanja fotografskog medija. Poslednje dve decenije, s prelaskom s analogne na digitalnu tehnologiju, prisutnost fotografskog medija u svetu umetnosti nikada nije bila veća.

Jelena Matić

Author: Jelena Matić