Fotografi

Frank Horvat

©Frank Horvat-"Kristin", 1982

Dokumentarnost i moda

Frank Horvat stupio je na scenu pre šest decenija. Specifičan pristup modnoj fotografiji svrstao ga je u najznačajnije autore druge polovine dvadesetog veka.

Širok pogled i neumorni duh tokom svih ovih godina vodili su ga i ka drugim temama i istraživanjima. Fotografijom je počeo da se bavi još kao dečak, a ozbiljnije interesovanje i angažovanje usledilo je tokom studija u Milanu, a ubrzo zatim i u Parizu. Presudan događaj na neki način predstavlja poznanstvo sa dvojicom legendarnih fotografa – Anrijem Kartije-Bresonom (Henri Cartier-Bresson) i Robertom Kapom (Robert Capa). Upravo će Breson biti jedan od njegovih glavnih kritičara i savetnika. Od 1952. do 1953. godine, kada je uradio cikluse fotografija o Pakistanu i Indiji, pa do kraja dvadesetog veka, Horvat je putovao po svetu i fotografisao uglavnom ljude, običaje, svakidašnjicu. Pored Indije i Pakistana, u reprezentativna dela dokumentarne fotografije ubrajaju se ciklusi iz Kine, Egipta, Japana, Australije, Brazila, Amerike, Engleske i Francuske.
Otprilike u isto vreme kada je snimio rane foto-reportaže, Horvat je počeo da se interesuje i za modnu fotografiju. Neke od prvih snimaka uradio je početkom pedesetih godina u Firenci, za modnu reviju ”Alta Moda”. Pravi proboj napravio je od druge polovine pedesetih i početkom šezdesetih godina. Usledila je saradnja s renomiranim modnim časopisima kao što su: Jardin des Modes, Harper’s Bazaar, Vogue, Elle, Twen, Glamour US.
U to vreme, na njihovim stranama dominirale su fotografije Helmuta Njutna (Helmut Newton), Ričarda Avedona (Richard Avedon), Sesila Bitona (Cecil Beaton), Irvinga Pena (Irving Penn). Kako sâm priznaje, njegov način rada nisu odmah prihvatali urednici, ali je Horvat veoma brzo uspeo da se nametne slobodnijim pristupom. To su mu omogućili, pre svega, fotoaparati malog formata od 35 mm, koje je od samog početka koristio, kao i iskustvo reportažnog fotografa.

Drugim rečima, odbacio je uštogljene poze i klasične kadrove. Umesto toga, modu je preselio u urban­e i seoske eksterijere i enterijere, na ulice, u kafiće, parkove, trgove, među obične prolaznike, prodavače i male-velike stvari i situacije svakidašnjice. Iako među njegovim snimcima ima onih koji su unapred isplanirani, većina deluje kao da je nastala potpuno spontano. Zahvaljujući tome, ali i fokusiranjem ponekad samo na neki modni detalj, Horvat je eleganciju i sofisticiranost visoke mode predstavio na potpuno nov, komunikativniji i pristupačniji način. Najbolju potvrdu ovoga predstavljaju fotografije modela snimljenih među žandarmerijom i decom u školi (za časopis Elle), s čuvenim italijanskim rediteljem Felinijem, za Harper’s Bazaar, fotografija Koko Šanel (Coco Chanel) uhvaćena upravo u trenutku kako na stepeništu, u senci, posmatra svoju reviju u Parizu 1958. godine. Naravno, njima i mnogim drugim priključuje se i jedna od najupečatljivijih fotografija ”Cipela i Ajfelov toranj” (Shoe and Eiffel Tower) iz 1974. godine, koja se nalazila na plakatu Horvatove izložbe, prikazane na prošlogodišnjim Danima fotografije u Rovinju (Photo Days Rovinj, Refoto br. 83).
Paralelno s profesionalnim angažovanjem i afirmacijom, tokom osamdesetih godina Horvat se okrenuo kolor-fotografiji i realizovao je nekoliko fotografskih projekata. Neki od njih su: ”Veoma slične” (Vraies Semblances, 1980–1986); ”Njujork gore i dole” (New York Up and Down, 1980–86); ”Između pogleda” (Entre Vues, 1986–87). Prvi ciklus ”Veoma slične”, po sadržaju i načinu snimanja predstavlja odličan omaž remek-delima majstora zapadnoevropskog slikarstva. No, Horvat je u jednom od svojih najranijih projekata inspiraciju pored umetnosti pronašao u ženi i portretu u fotografiji. U pitanju je serija kolor-fotografija na kojoj su, pored angažovanih modela, predstavljene žene koje manje-više igraju važnu ulogu u njegovom životu. Snimajući ih u studiju, u odgovarajućim kostimima i pozama, Horvat ih je transformisao u Gojinu ”Golu Maju”, Degaove ”Balerine”, Engrovu ”Odalisku”.Paralelno s ovom, a potpuno drugačije tematike, nastala je i serija o pozitivnim i negativnim stranama jednog od njegovih omiljenih gradova – ”Njujork gore i dole”. Kao i kod prethodnog ciklusa, kolorit i ovde igra važnu ulogu. Na fotografijama snimanim u različito doba dana i punim atmosfere, smenjuju se neboderi, ljudi, ulice, predmeti, stvarajući priču o grotesknim, tužnim, lepim, smešnim momentima i ljudima. Za razliku od ovih, projekat ”Između pogleda”, Horvat je posvetio svojim kolegama. U pitanju je serija crno-belih portretnih fotografija i intervjua koje je uradio s nekim od vodećih svetskih fotografa kao što su: Mario Đakomeli (Mario Giacomelli), Helmut Njutn (Helmut Newton), Jozef Kudelka (Joseph Koudelka), Sara Mun (Sarah Moon), Žanlup Sjef (Jeanloup Sieff), Džoel Piter Vitkin (Joel Peter Witkin), Rober Duano (Robert Doisneau). Godine 1990. objavljena je i knjiga istoimenog naziva na francuskom jeziku. Ovo je ujedno i period kada počinje nova faza u njegovom stvaralaštvu.

Nakon crno-bele i kolor, Frank Horvat započeo je eksperimentisanje s digitalnom fotografijom. Uradio je tri serije fotografija: ”Bestijarij” (Bestiaire, 1993–94), ”Himera” (Chimerès, 1995) i ”Ovidijeve metamorfoze” (Les Métamorphoses d’Ovide, 1996). Kasnijoj fazi njegovog stvaralaštva pripadaju ”Fotografski žurnal” (Un Journal Photographique, 1999), gde je fotografisao svaki dan, od početka pa do kraja poslednje godine dvadesetog veka, i ”Veronika” (La Véronique, 2002–2003), posvećen njegovoj supruzi.
Danas Frank Horvat ima osamdeset i četiri godine. Redovno uređuje svoj sajt www.horvatland.com, a pre nekoliko meseci prebacio je fotografije na iPad. Iako se bavio crno-belom, kolor i digitalnom fotografijom, a većina njegovih modnih fotografija smatra se ikonama, Horvat je od samog početka traganje za lepom i sadržajnom fotografijom koja zahteva mnogo više od jednog pogleda, uvek usmeravao ka poznatim i nepoznatim ljudima i tako banalnim, a opet njemu posebnim trenucima života.

[signoff]Frank Horvat - portretBiografija:
Frank Horvat Rođen je 1928. godine u Abaziji (Italija), danas Opatija (Hrvatska), u porodici lekara. Devet godina kasnije seli se u Lugano (Švajcarska). Nakon Drugog svetskog rata studira umetnost na Akademiji ”Brera” u Milanu. Jedna od prvih izložbi na kojoj su predstavljeni i njegovi radovi bila je ”Porodica čoveka” (”The Family of Man”) Edvarda Štajhena (Edward Steichen). Član agencije ”Magnum” bio je kratko – od 1958. do 1961. godine. Sarađivao je i s časopisima Picture Post i Life. Pored pomenutih ciklusa, izdvajaju se: Vremenska mašina (Time Machine, 1962–63); Portreti drveća (Portraits d’arbres, 1976–86); Degaove skulpture (Sculptures de Degas, 1990); Romaničke skulpture (Sculptures romanes 1996–97); Omaž Kataloniji (Hommage à la Catalogne, 2001). Do sada je objavio oko trideset knjiga, uglavnom na francuskom i engleskom jeziku. Učestovao je na velikom broju grupnih izložbi i priredio impozantan broj samostalnih izložbi. Njegove fotografije nalaze se u kolekcijama Nacionalne biblioteke, Centra Pompidu (Pariz), Muzeja Viktorije i Alberta (London), Muzeja moderne umetnosti (Njujork), Muzeja Ludvig (Keln) i mnogim drugim.[/signoff]

Sve fotografije iz ovog protfolija možete pogledati u Refoto 91 koji možete poručiti na ReFoto + stari brojevi

Jelena Matić

Author: Jelena Matić