Teorija Fotografije

Govor fotografije – Portret porodice

[blockquote]Više puta čuli smo izjavu da fotografija ”govori” više od hiljadu reči. Za mnoge, to je i glavni motiv da se upuste u istraživanje fotografije, ne bi li sami otkrili u čemu leži moć fotografske slike.[/blockquote]

Suštinska razlika između fotografske i klasične slike jeste u tome što prva ima tendenciju da predstavlja (podražava) realnost, dok je druga potpuno rasterećena tog bremena – dakle slobodna. Fotografija odavno više nije sredstvo momentalnog preslikavanja stvarnosti, ona to nikada nije ni bila jer prosto izdvajanje (kadriranje) neke scene iz realnosti koja nas okružuje, čini da gubi na svojoj objektivnosti. Neko je, svakako, morao da odredi taj kadar (fotograf), a to je već subjektivan pogled!
Kako onda fotografiju doživljavamo tako ”realno”, zašto joj verujemo? U seriji članaka pod nazivom ”Govor fotografije”, pokušaću da odgovorim na to pitanje analizom nekih od najpoznatijih fotografija, koje su s vremenom postale ikone fotografije i samim tim duboko su usađene u naše sećanje i utiču na našu percepciju.

Da bi govorila mora da ima jezik

Ljudi komuniciraju na različitim nivoima i na različite načine: putem slova, slike, znakova, simbola, radio-talasa, elektromagnetnih talasa, telepatijom, dodirom, zvukom… Jedan od najrasprostranjenijih i najuniverzalnijih načina jeste putem slike. Njena suštinska prednost je što je razumeju skoro svi. Namerno kažem ”skoro svi”, jer to zavisi od istorijskih, kulturoloških, geografskih i socijalnih uslova u kojima gledalac živi.
Ipak, njena univerzalnost je neosporna i to zbog vizuelnog jezika koji koristi. On je zajednički za sve vrste dvodimenzionalnih umetnosti s tim što fotografija najčešće koristi nama poznate elemente iz realnosti, s kojima se lako identifikujemo.
Hajde da analiziramo najpoznatiju fotografiju čuvenog američkog fotografa Pola Stranda (Paul Strand, 1890 – 1976, Njujork) pod nazi­vom ”Porodica”. Fotografija je snimljena u Italiji, 1953. godine. U pitanju je, svakako, dokumenta­rna fotografija, mada ima elemente aranžira­n­e fotografije, jer su njeni akteri pažljivo raspo­ređeni po celom formatu. Da li je fotograf našao neke od njih u toj pozi ili ih je sve rasporedio po svom nahođenju, za čitanje ove fotografije nije ni važno. Glavni aspe­kt ove fotografije jeste da nosi simboliku. Ona je simbol poslera­tne porodice sa svom težinom i neizvesnošću koju ta činjenica nosi.
Da je reč o porodici saznajemo iz naziva fotografije, ali naslućujemo i bez toga. Jedino šta može da nas zbuni jeste odsustvo glave kuće – oca. Njegovu ulogu preuzela je majka, koja poput senke obavija sve muškarce na fotografiji, njene sinove, verovatno.
Pre svega mnoštvo detalja koji govore o njihovom živo­tu prikazanih kroz teksturu. Ona nam daje informaciju da je kuća stara i trošna, njihova odeća je ista takva. Nijedan muškarac nema cipele (samo jedan nosi papuče), što može da znači dve stvari: da su siromašni i cipele nose samo u svečanim prilikama, kao i to da nemaju posla. Tri muška­rca drže ruke u džepovima, a dvojica ih drže prekrštene. Sve to potvrđuje malopređašnju tezu da nemaju posla, a njihov socija­lni status potvrđuje i bicikl naslonjen na zid, kao jedino prevozno sredstvo porodice. Njihova indi­ferentna lica, čak i nezainteresovanost, nagoveštavaju moguću rezigniranost u odnosu na fotografa.
Unutrašnjost kuće ne vidimo – nije ni bitno jer je slična spoljašnosti. Pored majke, u vratima stoji verovatno najstariji sin, koji je preuzeo ulogu oca (možda poginulog u ratu).
Prezicna kompozicija organizovana je po uzoru na klasi­čnu umetnost s piramidalnom strukturom u kojoj su sve figure u relaciji s glavnom figurom, u ovom slučaju majkom. Ona je izdvojena centralnim položajem u kadru, ali i time što je postavljena unutar velikog crnog pravouganika, koji deluje kao snažan kontrast u odnosu na jako izraženu teksturu i formu kuće i likova muškaraca.
Sve nabrojano saznali smo iz vizuelnih elemenat­a fotografije koje je autor pažljivo izabrao i upotrebio. Pored konkretnih saznanja, oni su važan činilac u razumevanju i kontekstualnom percipiranju fotografije koja donosi i mnoga pitanja.
S kakvom namerom je fotograf snimio ovu fotografiju? Da li je on samo zabeležio refleksiju realnosti, ili ju je upotrebio da bi ukazao na teško stanje i uslove života koje je rat ostavio u razrušenoj i siromašnoj Italiji, i ne samo u Italiji već i celoj Evropi? Da li je autor želeo da ukaže na važnost i snagu porodice u očuvanju jednog društva uopšte, jer ova porodica se nesumnjivo drži zajedno. Da li je nagovestio matrijarhat i dominaciju žena u budućnosti? Kako se ova fotografija ”čita” danas, a kako u vreme kada je snimljena?
Univerzalnost i simbolika Strandove fotografije učinili su da traje u vremenu i dobija nova značenja i nivoe inter­pretacije. U isto vreme ona je snažan istorijski dokument o jednom vremenu naše, ne tako davne, prošlosti.