Moje iskustvo

Lomografija i grafički dizajn

Da li je analogna fotografija još uvek prisutna u procesu dizajna i kako se u tu vrstu posla uklapa fotografisanje bazirano na nepoštovanju bilo kakvih pravila. Časopis Refoto često pomaže učenicima i studentima fotografije. Ovoga puta gost redakcije bila je studentkinja grafičkog dizajna na Beogradskoj politehnici. Prenosimo vam deo razgovora sa urednikom časopisa Milanom Živkovićem, odnosno pitanja na koja je odgovor potražila u našoj redakciji.

Koje su, prema Vašem mišljenju, najveće prednosti i mane analogne fotografije u poređenju s digitalnom?
Moram da napomenem da je upoređivanje dve tehnologije koje daju iste rezultate postalo nezaobilazno u razgovorima o fotografiji uopšte. Realno gledajući, sve to jeste samo sredstvo da se stigne do konačnog rezultata, tj. gotove fotografije. Kada je digitalan način snimanja postao uobičajena stvar, vodile su se ozbiljne rasprave o tome da li je digitalna fotografija uopšte fotografija jer, navodno, nema negativ-pozitiv postupka, latentne slike. Digitalan način rada omogućava takav način kontrole koji dozvoljava i neukima da dobiju dobre rezultate sistemom pokušaja i korigovanja grešaka, a kao i kod analognog procesa, latentna slika postoji sve dok je ne prikažemo na displeju fotoaparata ili monitoru računara, ili ne napravimo papirnu kopiju. Uostalom, u nekom od sledećih brojeva biće objavljen tekst analogno-digitalne paralele, koji se bavi sličnostima, naizgled različitih, procesa.

Smatrate li da bi analogna fotografija i dalje trebalo da se koristi u grafičkom dizajnu, s obzirom na to da ju je, usled tehničkog napretka, potisnula digitalna?
Pre desetak godina došao sam u naizgled nerešivu situaciju. Radio sam katalog IT proizvoda, dobio ”deadline” od štamparije, ali pojedini uređaji mogli su da stignu onog dana kada je sve odavno trebalo da bude u štamparskoj mašini. Dan pre toga odjurio sam do prodavnice i kupio svoj prvi digitalni fotoaparat, Nikon Coolpix 5000, i završio katalog na vreme jer sam iz procesa izbacio obradu filma, skeniranje… Treba shvatiti da su razlike male, jedino su digitalne tehnologije donele atribut instant: snimiš, proveriš i primeniš. To je ujedno i glavni razlog nezadrživog širenja i masovne primene digitalne fotografije u dizajnu i grafičkoj industriji. Setio sam se da bi slično pitanje trebalo postaviti dizajnerima, jer koliko znam, nema više nikoga ko u procesu dizajniranja koristi airbrush, letraset i letratone, ili radi papirnu montažu teksta pripremljenog foto-slogom i fotografija koje su posebnim raster folijama pripremljene za takozvanu polutonsku štampu.

Koji su Vaši stavovi prema lomografiji kao pravcu?
Kao i u svim pravcima umetnosti, autor bira svoj alat i materijale. Lomografija je veoma zanimljiv pokret koji doslovno nudi igranje fotografijom i materijalima jer u proces fotografisanja na mnogo načina vraća faktor nepredvidivog. Ono što generalno zameram jeste nedoslednost najvećeg broja autora koji pričaj­u o analognom procesu i hvale se lomografijama, ali većina radova postoji u elektronskoj, tj. digitalnoj formi. Lomografija se, u najvećem broju slučajeva, svodi na korišćenje nekog od luckastih fotoaparata, razvijanja i skeniranja, nakon čega sledi štampanje, bilo u fotografskoj radnji ili na kućnom štampaču. Mislim da je to uništenje osnovne ideje jer se tokom tog digitalnog dela koriste skeneri koji obrade snimak, uklone mrlje i ogrebotine, ”ispeglaju” kontrast i saturaciju… U stvari, oskrnave osnovnu ”lomo” ideju.

• Kako Vam se čini ideja o promovisanju analogne fotografije pomoću lomografije?
Analogno, analogno… Veoma zamagljene vizije i stavovi. Prava analogna fotografija postoji jedino u ovakvom obliku: snimanje, razvijanje (bilo crno-belog ili kolor filma) u kućnoj laboratoriji i izrada fotografija na istom mestu. Nekako svi previđaju, nesvesno ili mnogo vero­vatnije svesno, da je lanac analognog prekinut onog trenutka kada razvijen film dođe na printer­. Možda niste razmišljali o tome, ali danas ima samo nekoliko laboratorija u kojima se koriste mašine s direktnim projektovanjem slike s filma, a sve ostale koriste LCD panele.

• Jedan od osnovnih lomografskih postulata jeste: ”Ne poštuj nikakva pravila”. U kojoj meri je to moguće i dobro u primeni? Kolika je primenljivost lomografske fotografije u grafičkom dizajnu u odnosu na ranije analogne fotografije?
Iako su ovo dva pitanja, spojiću ih u jedno jer su u ozbiljnoj koliziji. Ideje o nepoštovanju pravila i primene takvih fotografija u dizajnu teško su spojive ako su u pitanju konkretni zahtevi. Uzmimo, na primer, reklamni katalog nekog proizvoda koji želite da prodate, a snimili ste ga bez pravila, na starom filmu, mutno ili razmazano, sa sve ogrebotinama i prašinom. Ako takav predlog dizajna odnesete naručiocu posla, rezultat će biti višestruke traume glave, jer će vam portfolio olupati o glavu. S druge strane, ovakav način rada može dati fantastične rezultate ako je u pitanju dizajn nečega što fotografisanje lomo postupkom može da isprati, a pod tim podrazumevam muzičke omote, naslovne strane umetničkih kataloga… Pre mnogo godina, omot ploče Pitera Gebrijela (Peter Gabriel) bio je pravi primer ovakve ideje, snimljen na polaroidu koji je, tokom postupka transfera na papir, zagrevan, pa se jedna strana snimka, tj. polovina lica istopila i slila. Što se tiče ozbiljne analogne fotografije i poslova i danas postoje stvari koje je nemoguće uraditi digitalno, a pod tim podrazumevam korišćenje velikoformatnih kamera i to prvenstveno zbog specifične perspektive i dubinske neoštrine.

• Mislite li da će lomografija doživeti popularizaciju u budućnosti?
Hiperprodukcija, kao posledica jeftinog načina rada gde snimak ne košta ništa, dovodi do zasićenja, a to će sigurno rezultirati većim brojem onih koji traže alternativne metode izražavanja, među kojima je i Lomografija.

Autor: Milica Krstić

ReFoto

Author: ReFoto