Foto-škola

Maska – promena identiteta

[blockquote]Da li ste se ikada upitali kako vas, fotografe, vide drugi ljudi – prolaznici ili modeli u studiju – kada svaki čas krijete lice iza fotoaparata? Za njih ste osoba koja se kreće prostorom i koja, bez očiglednog razloga, povremeno zastajkuje, pokriva lice fotoaparatom, kao maskom, odvajajući se na taj način od stvarnosti i od modela.[/blockquote] Okreće se u određenom pravcu, kraće ili duže vreme ostaje u nekom položaju, da bi potom nastavio da se kreće i uskoro ponovio istu ra­dnju – ali na drugom mestu. Kada bi u pitanju bili pekar, lekar, apotekar i slično, prolaznici bi ga posmatrali s čuđenjem, očigledno zabrinuti za njegovo mentalno zdravlje, ali kada je u pitanju fotograf, svi prihvataju njegovo ponašanje kao normalno, pitajući se šta je to zanimljivo uočio, za koje novine radi, da se možda ne bavi špijunažom (ovi poslednji često smatraju svojom dužnošću da prijave tu sumnjivu aktivnost tamo gde treba), a neki ljudi jednostavno ne podnose, iz nekog razloga, fotoaparate i fotografe i ponekad umeju burno da reaguju na njihovu pojavu. Nijedan fotoaparat nije koncipiran da služi kao maska, ali prilikom snimanja – odnosno uramljivanja stvarnosti (kadriranja), kada fotograf pokušava da svoje biokularno ljudsko viđenje zameni monookularnim fotografskim viđenjem, mora da prekrije svoje lice fotoaparatom. U tom momentu fotoaparat preuzima i ulogu maske koja odvaja fotografa od stvarnosti i od modela. U trenutku kadriranja i pritiska na okidač, fotograf komunicira sa stvarnošću i modelom kroz tražilo foto­aparata što, kad je u pitanju rad ”mrtvom” rekvizitom (nepokretnim predmetima), ne predstavlja nikakav problem, ali pri radu s ljudima i konkretnim modelima (”živa” rekvizita) komplikuje međusobnu komunikacij­u između fotografa i modela. U tom trenutku, nestaje normalna komunikacija oči u oči, koja je uobičajena u međulju­dskom opštenju i karakteristična za ljudsko viđenje. I dok fotograf u toku priprema za snimanje i u trenutku pritiska na okidač komunicira s modelom kroz optičk­i sistem tražila, model je primoran da komunicira s ”maskiranim” fotografom i hladnim staklenim okom objektiva. Sučeljavanje s fotoaparatom kod većine modela može da izazove osećaj nelagodnosti, zbog čega fotograf mora da uspostavi drugu ”fotografsku” vrstu komunikacije s modelom, kako ga ne bi zbunio i kako se model ne bi osećao neugodno. Snimanje ljudi uopšte nije jednosta­vno i zbog toga fotograf mora da bude dobar psiholog, da upozna dušu modela, mora da ume lepo i ubedljivo da komunicira s modelom, da stekne njegovo poverenje, a model bi trebalo da se oseća dobro i lagodno, da se ”otvori”. Glavni problem jeste u tome što većina fotografa nisu svesni da u trenutku realizacije sni­mka nastupaj­u pred modelom ”maskirani”, zbog toga svaki fotograf koji želi da se bavi portretnom fotografijom i snimanjem ljudi mora da se potrudi da izgradi svoj pristup, svoj stil rada i komuniciranje s ljudima, da stekne njihovo poverenje, da im pomogne da se pred fotoaparatom osećaju priro­dno, da prodre u njihovu dušu. Dobra komunikacija fotografa i modela posledi­čno uzrokuje dobru i neposrednu komunikaciju figure modela na fotografiji s gledaocem.

Maska fotografija 3

Poklade, selo Grebenac u Banatu, 1982

Nastavak clanka mozete procitati u casopisu Refoto br.101 koji mozete poruciti na…

<!–more–>

Maska – praktična i estetska funkcija

Maska može da ima funkciju odevnog predmeta, ali i modnog detalja koji se nosi na licu. Ona nosi određenu simboliku i ne može da menja svoj izraz u protoku vremena. Za razliku od pozorišta, u fotografiji je maska ”nêma”, možemo je učiniti fotografski aktivnom samo ako je uključimo kao aktivni element u scenski događaj koji se odvija pred fotoaparatom. Maska (lat. masca) – obrazina, krinka, naprava u formi ljudskog obraza, izrađena od drveta, metala, kože, krzna, kore drveća, svih vrsta tkanina, like, ka­rtona i sl. (izvor: Enciklopedija Leksikografskog zavoda, izdavač: Leksikografski zavod FNRJ, 1961.). Nošenje maske potiče iz želje da se prikrije ili privremeno pritaji vlastiti izgled lica i zameni drugim licem koje izaziva strahopoštovanje, užas, smeh i sl.; ima groteskne crte i postoji od pradavnih vremena. Kod primitivnih naroda, maska se javlja u vezi s prvobitnim predrasudama o višim silama: totemizam, animizam, sredstvo zaštite od uroka zlih duhova i rekvizit kod kultnih obreda. Od davnina postoji mnogo vrsta maski koje se međuso­bno razlikuju prema nameni. Osnovne vrste maski su: lovačke – koje imaju oblik životinjske glave, a praktična svrha im je da zavaraju i primame divljač, koriste se i danas kod domorodačkih plemena; kultne maske – ponekad prikazuju božanstvo, demona, utvaru ili lice s natprirodnim magičnim osobinama – vrač, zaklinjač duhova, čarobnjak; ratničke maske – izazivaju borbeno raspoloženje i uzbuđenje, zastrašuju nepri­jatelja; posmrtne maske – s crtama pokojnikovog lica, čija je namena da sačuvaju lik pretka (Egipat, Asirija…), mogu da budu načinjene od bronze, zlata (Mikena), keramike, srebra (Peru), u današnje vreme od voska, gipsa i sl. Tu su i pozorišne maske – potiču iz satirskih plesova u vezi s kultom Dionisa, u antičkom grčkom teatru sastavni su deo glumčeve opreme, pravljene su od kože ili drveta, jarko obojene, navlačile su se kao šlem preko glave, pravile su se za tragediju i komediju, s muškim i ženskim licem, za određeno doba života i karakter lika; japanski glumci koristili su tanku drvenu masku, u italijanskoj komediji del arte koristili su kožne maske, a u savremenom pozorištu i filmu lice se udešava šminkanjem, kozmetičkim i plastičnim pomagalima. Prilikom slavljenja narodnih običaja (Božić, Poklade…) koriste se najraznovrsnije maske koje potiču čak iz paganskih vremena, a iz srednjeg veka (Venecija, XIII vek) potiču maske karnevalskih obreda (balovi pod maskama), a lice se prikriva i danas krinkom od platna, svile, baršuna. Pikaso i drugi umetnici (i mnogo fotografa) koristili su masku kao dekorativni element u likovnim ume­tnostima. Sportske maske štite lice i glavu sportista od povreda – ragbi, bejzbol, mačevanje, boks… Varilačka radna maska štiti lice i oči radnika od bleštavog svetla, iskri i užarenog metala u livnicama i kovačnicama. Ronioci koriste podvodne maske koje omogućavaju disanje i gledanje pod vodom pri podvodnim radovima, istraživanjima i podvodnom ribolovu; plinska maska štiti od otrovnih gasova (bojnih i industrijskih); u medicini se koristi maska za narkozu i antiseptička maska, a u kozmetici maska je gusta smesa za lice koja služi za stezanje pora i izglađivanje kože.

Uloga maske

Kao i svi ostali odevni predmeti, maska može da ima primarnu praktičnu, zaštitnu, i sekundarnu društvenu ili ukrasnu i estetsku funkciju, o kojima smo već govorili u vezi s odevnim predmetima. Na prvi pogled, maska je rekvizit koji se retko koristi u današnje vreme, ali kada malo bolje razmislite, zaključićete da je i te kako prisutna i danas u svakodnevnom životu. Koristi se kao poseban odevni predmet i modni detalj ili kao sastavni deo odela ili kostima. Naočari su maska s kojom se najčešće susrećemo u svakodnevnom životu, bilo da se koriste u fun­kci­ji optičkog pomagala za korekciju vida pomoću di­optrijskog stakla ili kao zaštitna maska koja štiti oči od štetnih zračenja – naočare za sunce. Pored primarne funkcije naočara – korekcija vida i zaštita od zračenja, one imaju i sekundarnu funkciju maske čiji se oblik pažljivo bira i prilagođava obliku lica, ostalim odevnim predmetima kao modni detalj koji se koristi za ulepšavanje i ispravljanje proporcija lica. Nepravilnosti u obliku lica koriguju se i čine manje vidljivim odabirom odgovarajućeg oblika rama naočara. Naočare za sunce koriste se i kao atraktivan modni detalj koji sakriva pogled i čini ličnost zagonetnom. Često se koriste u situacijama kada njihova upotreba u primarnoj funkciji (zaštita od zračenja) uopšte nije neophodna, a sagovornika postavljamo u poseban položaj jer s tamnim staklima naočara, umesto našeg pogleda vidi svoju malenkost (pogotovo ako su naočari metalizirane). Naočare su i poseban fotografski problem upravo zbog refleksa na staklima i senki koje baca njihov ram, pa je potrebno iskoristiti ih kreativno ili ukloniti ih na neki način, najčešće načinom osvetljenja. Beli, skoro neprovidni veo je zaštitni znak mlade na venčanju, skidanje vela označava prolazak jednog doba njenog života i početak drugog. Upadljiva šarena marama koja pokriva donji deo lica bajkera i Ray Ban tamne naočare su atraktivna maska koja ih štiti od vetra, a ujedno je i njihov prepoznatljiv zaštitni znak. Policajci koji jure na motoru da bi naplatili kaznu zbog nekog saobraćajnog prekršaja ili pokušavaju da sačuvaju red na demonstracijama, štite glave kacigama koje su opremljene providnim maskama otpo­rnim na udarce, a ujedno ulivaju strahopoštovanje i respekt prema čuvarima zakona. Možete da pravite drske šale na račun drugih, ali rizikujete da snosite posledice, dovoljno je da stavite crvenu kuglu na nos i malo upadljive šminke i postajete klovn kome je sve oprošteno i svako će rado prihvatiti vaše šale na njegov račun i na račun drugih. Odgovarajući crve­no-beli kostim i maska od bele vate nalepljena na lice u vidu velikih brkova, dugačke brade i moćnih obrva daje vam pravo da delite poklone deci za Novu godinu kao Deda Mraz (ili da prodajete Koka-kolu). Isti tip maske može da tumači više uloga: specijalci pomoću ”fantomke” postaju ”niko”, ali ne i ”ništa” jer ih maska (i uniforma) ovlašćuju da, postupajući po naređenju, zakonski hapse kriminalce, koji isto tako koriste fantomke da bi postali ”niko”, ali ujedno se nadaju da će im fantomka pomoći da postanu i ostanu ”ništa” kako bi izbegli hapšenje koje im sledi po zakonu. U filmu se, takođe, koriste fantomke, ali kao ”lične maske” koje određuju uloge koje tumače pojedini glumci – Betmena tumači glumac koji nosi njegovu fantomku, dok lik Supermena ima svoju fantomku tako da ne može doći do zabune, prerušeni ”neko” nije ”niko” već zapravo Betmen ili Supermen. Maska ima i svoju tamnu stranu, a tipičan primer jesu članovi Kju-kluks-klana, ”pošteni građani”, koji prerušeni u bele toge s karakterističnim maskama – kapuljačama, kako ih niko ne bi prepoznao, isteruju ”pravdu” na svoj način. Viktor Igo u romanu ”Čovek koji se smeje” opisuje srednjevekovni običaj da ”stručnjaci” hirurzi unakazuju lice i telo mladim dečacima kako bi od njih stvorili žive karikature, koje su služile za uveseljavanje plemstva i građa­nstva na vašarima, osuđeni da doživotno nose svoje monstruozne žive maske.

Maska u fotografiji

Lice govori na hiljadu načina, ima mnogo promena izraza u određenom vremenu, dok kod maskiranog lica nema nikakvih promena u istom vremenu­­ – kod maske je ”konzerviran” samo jedan ”izraz”, koji može da bude veseo, tužan, zastrašujući, dobroćudan i zloćudan, dramatičan, tragičan ili komičan… Jedan od bitnih načina ljudskog izražavanja jeste mimikrija – lice bez maske ”govori”, lice s maskom je samo simbol i nema mogućnost izražavanja. Maska može da ”govori” samo ako je uključena u scenski događaj, ako joj je dodeljena uloga koju treba da odigra u predmetnom prostoru slike. I, opet malo pozorišta, glumac bez maske glumi, tumači svoju ulogu mimikom, glasom i pokretom, glumac s maskom koja ima određenu simboliku glumi samo glasom (na fotografiji nevidljivim) i pokretima tela. Pozorište je audio-vizuelni događaj u čiju su percepciju uključeni čulo vida i čulo sluha. Fotografija je samo vizuelni đogađaj i zbog toga možemo da je analiziramo samo pomoću čula vida, osim same slike, vizuelno možemo da percipiramo i dodatni tekst kojim se pojašnjavaju događanja. U fotografiji maska je nema, zbog toga je treba snimati u pokretu kao aktivni element scenskog događanja. Jedino na taj način ona može da ”progovori” i prenese određeni sadržaj.