Dešavanja

Milan Živković “Moj Banat”: Otvaranje izložbe

Ako su motika i plug produžetak ljudske ruke, fotografija je, kao i knjiga, produžetak našeg sećanja i mašte. Na ovakav pristup posmatranju naših izuma ukazao je Horhe Luis Borhes u uvodu predavanja “Knjiga” održanog 1978. godine na univerzitetu Belgrano u Buenos Ajresu.

Upravo sećanje na jedan svet koji polako iščezava i želja jednog maštovljaka da ga predstavi igrom svetla čine izložbu “Moj Banat” univerzalnim ostvarenjem ljudskog duha. Izložba nije nastala kao rezultat nekakvog foto-safarija kako je to danas, bez omalovažavanja, uobičajeno. Ona je rođena, stasala i sazrela u Banatu, kao i sam njen stvaralac.

Izabrani portreti, malo je reći živopisni, bude u posmatraču želju za saznanjem njihovih sudbina i puteva kojima su nastavili svoje živote nakon trenutka snimalja. Suočeni sa prostranstvom i prolaznošću oni posmatrača podsećaju na stihove splitskog kantautora Tome Bebića “Brodovi su isti ka’ i ljudi, zlu moru daju život svoj … “, poznatije u prepevu Branimira Štulića, “Leute moj …”.

Ne iščezavaju samo ljudi, vetrenjače i salaši. Uz banatske obale Dunava rastaču se već spominjani i opevani brodovi, čekajući oslobađajući rez varioca da se iz gliba, pretopljeni, ponovo zadese u moru svetlucavom, a do tada u objektivu foto-umetnika.

Pejzaž Deliblatske peščare preobražavan vetrom, kao i kuće istrošene generacijskim životom svet su u kome se autor očigledno rado nalazi. Saživljen sa prostorom i ljudima, Živković nam izložbom nudi neosvojovi bedem savremenog umetničkog stvaralaštva, a to je autentičan doživljaj podeljen sa publikom.

 

Darjuš Samiin

MZF_4806

Banatska ravnica neverovatno je lepa ali zahteva ga joj se posvetite i pokažete specifičnu vrstu ljubavi na koju je spremna da odgovori.

Tada otkriva najlepše motive koji se često nalaze skriveni u naizgled monotonoj mirnoći. Poznata je stvar da fotografije ne nastaju same od sebe, po njih mora da se ode odnosno motivi moraju da se traže. Čak i kada krenem u najobičniju šetnju na ramenu mi je fotoaparat. Oni zluradi obično postavljaju pitanja tipa: zar još uvek ima šta da se fotografiše tu oko Kovina u kome sada živim, Bavaništa u kojem sam rođen ili po Deliblatskoj peščari i selima koja se u njoj nalaze.

Što se tiče fotografisanja ljudi mladi fotografi sa kojima, s vremena na vreme, idem na zajednička snimanja kažu da imam posebnu “žvaku” ali to je ustvari pristup koji garantuje normalan odnos. Prići nekome, pozdraviti ga i pružiti ruku znači poneku izgubljenu scenu koju nadoknadi bezbroj onih gde vaš sagovornik više ne razmišlja o tome šta vi ustvari radite i zašto ga snimate izdaleka i kradom. Takvi kratkotrajni susreti ponekad rezultiraju i prijateljstvom koje se nastavlja svaki put kada prođete tim “atarom”. Po meni je to mnogo lepše i bolje nego snimanje i bežanje od ljutog modela koga ste snimili protiv njegove volje.

MZF_4814а

Mislim da probleme nastanka “slike” treba prvenstveno rešavati fotoaparatom a ne besomučnom obradom pomoću raznih editora digitalne slike. Umesto da provedete nekoliko sati “sređujući” loše snimke izađite napolje i prošetajte sebe i svoj fotoaparat. Garantovano ćete se vratiti sa barem jednom dobrom fotografijom. I verujte mi da je to odličan prosek!

 

MZF_4851

Otprilike polovina izloženih fotografija snimljena je klasično a druga digitalnim fotogaparatima. Rad na tome da se od snimka dobije fotografija namenjena izlaganju podrazumeva određene zahvate koje danas nazivamo postprodukcijom (podrazumeva se da se retuš i ostale manipulacije obavljaju računarom) nekada je bio rad u mraku fotolaboratorije.

 

MZF_4852

Oni koji me poznaju znaju da, iako držim škole digitalne obrade fotografija, na svojim fotografijama ne primenjujem Photoshop u meri većoj od one kako bih snimak “sredio” u mraku fotolaboratorije. Uzgred ja od tog uživanja nikada nisam odustao pa su neke od fotografija u knjizi, iako su datirane na godinu ili dve unazad, snimljene analognim načinom. Što se “alata” tiče koristim analogne Minolta, Mamiya kao i analogne i digitalne “jednocifrene” Nikon fotoaparate. S obzirom na to da sam Nikon ambasador jasno je da imam priliku da vidim i isprobam brojne fotoaparate (proteklih par meseci često koristim najnoviji Nikon D5) ali nikada ne eksperimentišem opremom kada radim nešto ozbiljno. Tada je uz mene obavezno moj “stari” Nikon D3 i čuveno “sveto Nikonovo trojstvo” objektiva.

MZF_4829а

Ono što malo ljudi zna jeste da sam 18 godina radio u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, kao fotograf i dizajner. Kao bivšem muzealcu sasvim mi je logično da svoje radove poklanjam, odnosno ostavljam institucijama u kojima će one nastaviti da žive kroz vreme. Do sada sam to uradio sa nekoliko muzeja kod nas, sa Internacionalnim muzejom fotografije u Barseloni, Nacionalnim parkom Garcia D Orta u Portugalu kao i sa zavičajnim i umetničkim zbirkama. A kao jedan od retkih fotografa koji koristi sertifikovani Epson Digigraphie sistem štampe koji garantuje trajnost od više stotina godina fotografije koje ostavljam muzejima trebalo bi da traju zaista dugo. Uostalom šalim se da prvih sto godina prihvatam reklamacije a za posle ćemo već videti.

MZF_4830

MZF_4832

MZF_4834

Nakon završetka trajanja postavke izložba će postati deo zbirke Muzeja Vojvodine. Sastoji od pedesetak fotografija a sve izložene i još stotinak drugih nalaze se u fotomonografiji “Banat”. Knjiga je rađena radim po sistemu “print on demand” koji je jedini izbor u današnje vreme kada je problem pronaći sredstva za klasičnu štampu a istovremeno je broj ljudi koji kupuju knjige a posebno fotomonografije veoma mali. Ovako imam mogućnost da štampam bez ogromnih investicija, bez lagera i problema distribucije.

Milan Živković

MZF_4835

MZF_4843

MZF_4844

MZF_4848а

Author: Marija Vukadinović